Nedavno se pročulo da su se dvojica „skromnih“ generala upustila u novu bitku

– naravno za novac! Prema tužbi koju su podneli, država treba pored uredno isplaćivane penzije – od „svega“ 95 i 92 HILJADE dinara – da im isplati i plate!

Razlog je veoma prost: dobili su rešenja za penziju (koja je, ponavljam, uredno isplaćivana!!!) ali im to niko nije usmeno rekao!

Kada su u pitanju nepismene osobe, svako pismeno saopštenje može biti prevara. Da li su generali zaista nepismeni? Iz tužbe proizilazi da jesu. Ne bi me začudilo da je to istina.

Obojica su mnogo mlađi od mene ali ne verujem da se vojska mnogo promenila od kako sam bio vojnik.

U to vreme su u vojsci, među profesionalcima, postojali podoficiri, oficiri, viši oficiri i generali. Podoficiri (mlađi vodnik, vodnik, vodnik I klase i zastavnik) su imali srednju vojnu školu (retko civilnu). Oficiri (potporučnik, poručnik, kapetan i kapetan I klase) su morali imati vojnu akademiju ili civilni fakultet (opet ređe). Viši oficiri su morali da imaju završenu višu vojnu akademiju (ili zvanje magistra nauka iz civilstva). Čin generala je bio u nivou civilnog doktora nauka.

Bar je tako bilo zvanično!

Stvarnost je bila malo drukčija. Učenik koji je jedva završio osnovnu školu jer se „saplitao“ o matematiku, uspešno je završio vojnu akademiju, odradio svoje kao oficir i penzionisao se. Podatke koje sam naveo ispričao mi je sam!

Tada su vojna lica, pored lepih plata, imala naknadu za stanovanje dok ne bi dobili stan, mogućnost da biraju gde će im supruga raditi kada dobiju prekomandu, posebne ambulante (sve do VMA), posebna letovališta i zimovališta (po posebno niskoj ceni, naravno!), plaćene troškove selidbe ako bi se selili – za naše pojmove buržujski standard!

Lično sam bio prost vojnik. Srećom!

Na mobilizaciju sam išao više puta. Još od malena ne čujem dobro pa nisu mogli da odluče da li da me oslobode ili ne. Posle trećeg uobičajenog pregleda poslali su me (službeno, ali civilnom!) lekaru za uho grlo i nos. Njegov je nalaz bio da me treba poslati na vojnu lekarsku komisiju. Pošto niko nije imao hrabrosti da donese odluku, praktično sam se vratio na početak. Izgledalo je kao da su me zaboravili jer me više nisu zvali. Kada se približio zakonski rok (kraj 1970. godine u kojoj sam punio 27) posle koga bi me morali osloboditi, jednostavno su mi, bez ikakvog pregleda, poslali poziv da se, krajem avgusta, javim vojnoj pošti u Ohridu.

Tako sam postao vojnik JNA ili, kako su je tada, u glasilima, poetski zvali, „velike škole života“.

Po dolasku sam dobio vojničku opremu. Čizme smo dobili nasumce, uz komentar: „Menjajte čizme između sebe ako vam veličina ne odgovara!“

Raspoređen sam četu (bez) veze kao telefonista i radiofonista. Naravno, odmah sam se javio komandiru čete, potporučniku, i prijavio da je verovatno u pitanju greška jer ne čujem dobro. Odgovorio je da su vojnici sa prvim stepenom fakulteta malobrojni i da ću zato ostati tu. Kasnije sam saznao da je u istoj kasarni bio organizovan tečaj opismenjavanja jer je bilo i nepismenih vojnika! (Bili su 1950. godište!)

Prvih dana smo po ceo dan marširali kroz krug kasarne jer se bližila neka proslava gde je trebalo da marširamo. Bilo je to uzaludno gubljenje vremena jer oni koji su komandovali nisu znali koliki je vojnički korak! (75 cm!) Kako smo uvek bili poređani po visini, a bilo nas je od oko 190 do manje od 160 cm, kada bismo išli u jednom smeru korak bi bio prevelik, a u drugom premali – zavisno od toga ko je na čelu. Kada su najviši bili prvi, najniži su poskakivali a kada bi oni vodili, mi viši, smo se saplitali. Nije bilo šanse da usklađeno pređemo više od pet koraka! Tako smo, u raskoraku, prošli i na proslavi!

Malo posle proslave, kada smo prestali da neprekidno marširamo po krugu, jedne noći se začuo povik: „Uzbuna!“

Niko od novodošavših vojnika nije znao šta to znači!

Trebalo je da prethodno neko objasni da se treba odenuti (u novu, zimsku, uniformu!) uzeti oružje, pokupiti određene lične stvari, napustiti objekat i otići na zborno mesto. Sve to u roku od nekoliko minuta!

Pošto se na zbornom mestu nismo svi pojavili ni posle dvadeset minuta, ta je vežba kasnije ponavljana ko zna koliko puta – i dalje bez da je iko vojnicima objasnio šta i kako treba raditi! (Uputstvo sam slučajno pronašao pred kraj mog vojnog roka!)

Još sam bio novajlija (oko tri meseca) kada je jedan od starih vojnika demobilisan pa sam prebačen da radim na centrali kasarne. Radilo se u turnusu: šest sati radiš, dvanaest odmaraš. U odnosu na svakodnevno bezglavo i besmisleno mrcvarenje – život!

Po pravilu, centrala je zaključana i niko nema pristup, osim mog starešine. Jednom dođe neko i lupa na vratima. Nisam znao da li je u pitanju neki ispit – da vide hoću li ga pustiti – ili nije. Najzad otvorim. Bio je to oficir. Zna da ne smem da ga pustim. Došao je da se javi da neće biti u kancelariji ako ga neko zove. Upitam ga zašto mi to nije javio telefonom. Čovek se zabezeknu! Nije se ni setio da telefon može i za to da posluži!

Mujo i Haso žive na dva susedna brda. Kada hoće nešto da saopšte jedan drugom izađu pred kuću i zovu onog drugog sve dok ne izađe a onda mu doviknu obaveštenje.

Onda su obojica uveli telefone.

Mujo se hvali kako mu je sada mnogo lakše. Više ne mora beskrajno, i do iznemoglosti, da viče dok se Haso ne pojavi. Samo pozove Hasin broj i kaže:

 „Bolan Haso, izađi pred kuću da ti doviknem nešto!“

Sledi nastavak.

Nedavno se pročulo da su se dvojica „skromnih“ generala upustila u novu bitku

– naravno za novac! Prema tužbi koju su podneli, država treba pored uredno isplaćivane penzije – od „svega“ 95 i 92 HILJADE dinara – da im isplati i plate!

Razlog je veoma prost: dobili su rešenja za penziju (koja je, ponavljam, uredno isplaćivana!!!) ali im to niko nije usmeno rekao!

Kada su u pitanju nepismene osobe, svako pismeno saopštenje može biti prevara. Da li su generali zaista nepismeni? Iz tužbe proizilazi da jesu. Ne bi me začudilo da je to istina.

Obojica su mnogo mlađi od mene ali ne verujem da se vojska mnogo promenila od kako sam bio vojnik.

U to vreme su u vojsci, među profesionalcima, postojali podoficiri, oficiri, viši oficiri i generali. Podoficiri (mlađi vodnik, vodnik, vodnik I klase i zastavnik) su imali srednju vojnu školu (retko civilnu). Oficiri (potporučnik, poručnik, kapetan i kapetan I klase) su morali imati vojnu akademiju ili civilni fakultet (opet ređe). Viši oficiri su morali da imaju završenu višu vojnu akademiju (ili zvanje magistra nauka iz civilstva). Čin generala je bio u nivou civilnog doktora nauka.

Bar je tako bilo zvanično!

Stvarnost je bila malo drukčija. Učenik koji je jedva završio osnovnu školu jer se „saplitao“ o matematiku, uspešno je završio vojnu akademiju, odradio svoje kao oficir i penzionisao se. Podatke koje sam naveo ispričao mi je sam!

Tada su vojna lica, pored lepih plata, imala naknadu za stanovanje dok ne bi dobili stan, mogućnost da biraju gde će im supruga raditi kada dobiju prekomandu, posebne ambulante (sve do VMA), posebna letovališta i zimovališta (po posebno niskoj ceni, naravno!), plaćene troškove selidbe ako bi se selili – za naše pojmove buržujski standard!

Lično sam bio prost vojnik. Srećom!

Na mobilizaciju sam išao više puta. Još od malena ne čujem dobro pa nisu mogli da odluče da li da me oslobode ili ne. Posle trećeg uobičajenog pregleda poslali su me (službeno, ali civilnom!) lekaru za uho grlo i nos. Njegov je nalaz bio da me treba poslati na vojnu lekarsku komisiju. Pošto niko nije imao hrabrosti da donese odluku, praktično sam se vratio na početak. Izgledalo je kao da su me zaboravili jer me više nisu zvali. Kada se približio zakonski rok (kraj 1970. godine u kojoj sam punio 27) posle koga bi me morali osloboditi, jednostavno su mi, bez ikakvog pregleda, poslali poziv da se, krajem avgusta, javim vojnoj pošti u Ohridu.

Tako sam postao vojnik JNA ili, kako su je tada, u glasilima, poetski zvali, „velike škole života“.

Po dolasku sam dobio vojničku opremu. Čizme smo dobili nasumce, uz komentar: „Menjajte čizme između sebe ako vam veličina ne odgovara!“

Raspoređen sam četu (bez) veze kao telefonista i radiofonista. Naravno, odmah sam se javio komandiru čete, potporučniku, i prijavio da je verovatno u pitanju greška jer ne čujem dobro. Odgovorio je da su vojnici sa prvim stepenom fakulteta malobrojni i da ću zato ostati tu. Kasnije sam saznao da je u istoj kasarni bio organizovan tečaj opismenjavanja jer je bilo i nepismenih vojnika! (Bili su 1950. godište!)

Prvih dana smo po ceo dan marširali kroz krug kasarne jer se bližila neka proslava gde je trebalo da marširamo. Bilo je to uzaludno gubljenje vremena jer oni koji su komandovali nisu znali koliki je vojnički korak! (75 cm!) Kako smo uvek bili poređani po visini, a bilo nas je od oko 190 do manje od 160 cm, kada bismo išli u jednom smeru korak bi bio prevelik, a u drugom premali – zavisno od toga ko je na čelu. Kada su najviši bili prvi, najniži su poskakivali a kada bi oni vodili, mi viši, smo se saplitali. Nije bilo šanse da usklađeno pređemo više od pet koraka! Tako smo, u raskoraku, prošli i na proslavi!

Malo posle proslave, kada smo prestali da neprekidno marširamo po krugu, jedne noći se začuo povik: „Uzbuna!“

Niko od novodošavših vojnika nije znao šta to znači!

Trebalo je da prethodno neko objasni da se treba odenuti (u novu, zimsku, uniformu!) uzeti oružje, pokupiti određene lične stvari, napustiti objekat i otići na zborno mesto. Sve to u roku od nekoliko minuta!

Pošto se na zbornom mestu nismo svi pojavili ni posle dvadeset minuta, ta je vežba kasnije ponavljana ko zna koliko puta – i dalje bez da je iko vojnicima objasnio šta i kako treba raditi! (Uputstvo sam slučajno pronašao pred kraj mog vojnog roka!)

Još sam bio novajlija (oko tri meseca) kada je jedan od starih vojnika demobilisan pa sam prebačen da radim na centrali kasarne. Radilo se u turnusu: šest sati radiš, dvanaest odmaraš. U odnosu na svakodnevno bezglavo i besmisleno mrcvarenje – život!

Po pravilu, centrala je zaključana i niko nema pristup, osim mog starešine. Jednom dođe neko i lupa na vratima. Nisam znao da li je u pitanju neki ispit – da vide hoću li ga pustiti – ili nije. Najzad otvorim. Bio je to oficir. Zna da ne smem da ga pustim. Došao je da se javi da neće biti u kancelariji ako ga neko zove. Upitam ga zašto mi to nije javio telefonom. Čovek se zabezeknu! Nije se ni setio da telefon može i za to da posluži!

Mujo i Haso žive na dva susedna brda. Kada hoće nešto da saopšte jedan drugom izađu pred kuću i zovu onog drugog sve dok ne izađe a onda mu doviknu obaveštenje.

Onda su obojica uveli telefone.

Mujo se hvali kako mu je sada mnogo lakše. Više ne mora beskrajno, i do iznemoglosti, da viče dok se Haso ne pojavi. Samo pozove Hasin broj i kaže:

 „Bolan Haso, izađi pred kuću da ti doviknem nešto!“

Sledi nastavak.