RAZMIŠLjANjA JEDNOG OBIČNOG ... DUDUKA ili(ti) P...ljuv...ANJE UZ VETAR a možda i SVIRANJE ... ZA MALE PARE
ned - 08.01.2012
Vlastodršci i grabulje
Budimo načisto: svako ko je na vlasti radi, pre i iznad svega, za sebe! Svuda u svetu, bez ikakve razlike! Narod je odavno rekao: „Svaka grabulja sebi vuče“.
Dakle nije pitanje da li neki vlastodržac radi za sebe, nego da li uopšte vodi računa i o narodu.
Pre desetak godina teško se dobijala viza za SAD. Uz zahtev za izdavanje vize E. P. je podnela garanciju koju joj je poslao zet L. S. – građanin SAD.
L. S. je radnik zaposlen u malom privatnom preduzeću. Ni vlasnik tog preduzeća nije poznata ličnost – čak ni svom gradu. L. S. je na opštoj hijerarhijskoj lestvici negde pri samom dnu. (Važno je za nastavak priče!)
Ambasada je odbila zahtev, što je E. P. smesta javila sestri i zetu. Zet je pozvao ambasadu i upitao zašto njegovoj svastici nije izdata viza. Znači li to da je njegova garancija, građanina SAD, manje vredna nego neka druga? Zapretio je da će, ako joj ne izdaju vizu, pisati svom kongresmenu.
Devojku su pozvali i izdali njoj vizu.
Tako izgleda priča u SAD. Šta se može zaključiti?
Jasno je da, kada mu se bilo koji građanin SAD obrati, kongresmen (ili neka njegova služba) pročita pismo, raspita se, možda i zauzme kod nadležnog organa, i time pokaže da mu je stalo do tog građanina – ma ko on bio!
Najveći Bravar Svih Naših Naroda I Narodnosti je imao drukčiji pristup. Kada bi mu se neko obratio, njegova je služba slala odgovor: „Vaše smo pismo prosledili nadležnom organu sa molbom da vas neposredno obaveste ...“ Odgovor „nadležnog organa“ je često sadržavao „mudrosti“ poput „Zemlja je okrugla.“ ili „Godina ima dvanaest meseci.“ – što samo po sebi jeste tačno ali nema veze sa pismom građanina. Tu bi se prepiska završila ma koliko se građanin ponovo obraćao.
Naši savremeni mafijaši su otišli korak dalje – zato i jesu mafijaši!
Svojevremeno je, uz veliku pompu, otvorena „Narodna kancelarija“ Predsednika Republike koja bi trebalo da pomaže rešavanje problema građana. Načelno, svaki građanin može da se obrati i zatraži pomoć.
Sve je to lepo dok građanin ne dobije odgovor!
Naime u odgovoru piše: „Mi nismo nadležni!“ i to je kraj prepiske!
Prevedeno na jezik svakodnevice: „Baš nas zab...rinjava (za) problem tog građanina!“
Vlast se u SAD bar malo brine za svoje građane. Naša – nimalo!
Oh obradovah se kad primetih tvoj blog... ja sam se na mufte ponovo prikljucila zajednici... Iz daleke muslimanske zemlje pisem pa ne merem da koristim svoj stari nick....no u svakom slucaju... pozdrav ! Mara Drndara
Svidelo mi se to Nutfeta...na arapskom znaci cista misao..no , sad videh da sam si progutala slovce t u nicku...te nufeta ne znaci ni strumfeta ni cista misao nego ama bas nista... s druge strane i to je bas super ...
Eh, dragi moj i jedini Diplomirani, zašto me nije začudila suština ovog tvog izlaganja? Pa zar ne znaš da se kod nas većina grčevito pridržava onog "Brigo moja, pređi na drugoga!" (Jer ja nisam nadležan, razume se)
U „Večernjim novostima“, stoji: „Naime, podaci Agencije pokazuju da je po odluci upravo ovog suda stečajni upravnik za vođenje stečaja u jednom privatnom preduzeću dobio naknadu od čak 43 miliona dinara. Sledeća „po težini“ je 10 miliona dinara, a isplaćena je u drugom gradu.“
43 MILIONA dinara, jednom jedinom čoveku, za jedan jedini stečaj!
Kada bi neko tokom celog radnog staža od 40 godina zaradio toliki iznos imao bi mesečnu platu od 89.583 dinara! Koliko se fakultetski obrazovanih osoba može pohvaliti tolikom platom u ovoj državi?
Koliko sam video i to je prošlo bez ikakve reakcije novinara i javnosti!
Nedavno je „procureo“ podatak da Radomir Antić, trener, ima platu od MILION I DVESTOTINE HILJADA EVRA godišnje, odnosno STO HILJADA EVRA mesečno. (Pazite: plata – ne primanja!)
Podatak je prošao bez ikakve reakcije javnosti – kao da je to prosečna plata u Srbiji.
S jedne strane klubovi dobijaju velike iznose iz budžeta, tj. iz džepova poreskih obveznika, a sa druge jedan jedini čovek ima platu koja je prevelika čak i za pojmove najbogatijih zemalja.
Pri tome je činjenica da taj čovek ne stvara nikakvo naučno delo, ne proizvodi ništa, objektivno ni na koji način ne doprinosi stvarnom boljitku društva!
Ista ta javnost neprekidno upire prstom u EPS jer je Najveći Bravar Svih Naših Naroda i Narodnosti rekao „oni imaju velike plate!“ Pri tome je pomenuo brojku dvostruko veću od plate, u to vreme, nadprosečno plaćenog inženjera. Čak i sa takvom platom, bilo koji stručnjak, GODINAMA ne bi zaradio koliko R. Antić za jedan jedini mesec!
Kada sam na jednom forumu postavio pitanje u čemu je greh EPS-a pa ga svi pljuju nisam dobio odgovor – bar ne da je EPS po bilo čemu gori od bilo kog drugog preduzeća. Većina je odgovora odisala fanatičnom mržnjom bez ikakvog razumnog obrazloženja.
Zaključujem da je u pitanju prosto poslušnost: vlast je rekla da EPS kriv za sve i nema dalje rasprave! Kada je Najveći Bravar Svih Naših Naroda i Narodnosti proglasio EPS krivim za sve, rekao je: „Oni imaju velike plate!“ Nebitno da li je brojka koju je pomenuo bila tačna – ostao je to jedini razlog za sve. Da je tako na meti bi bila sva bolje plaćena preduzeća (duvanska i naftna industrija, banke, aerodrom, osiguranje, ...)
Pošto svi oni nikada nisu ni pomenuti niti se na njih izliva mržnja javnosti jasno je da tzv. „javnost“ uglavnom čine oni koji rade samo ono što im vlast sugeriše.
Da li se takvi građani (posebno podvlačim da uključujem i novinare!!!) mogu nazvati ljudima ili su stvarno nešto drugo – podrepaši bez kičme?
Ako vam pri procesu odabira potencijalnih kandidata za zaposlenje nije jasno za koji sektor, tj. funkciju biste ih mogli iskoristiti, evo postupka:
1. Stavite 400 cigli u praznu sobu.
2. Uvedite sve kandidate u tu sobu i zatvorite vrata za njima.
3. Kandidate ostavite u sobi oko 6 h, nakon toga se vratite u sobu i analizirajte situaciju prema sledećim kriterijumima:
- Ako su prebrojali sve cigle - KNJIGOVODSTVO
- Ako su prebrojali sve cigle VIŠE puta - REVIZIJA
- Ako su cigle razbacane bez vidljivog sistema po cijeloj sobi - RAZVOJ I ISTRAZIVANJE
- Ako su cigle sistematski podeljene po celoj sobi - PLANIRANJE
- Ako se gađaju međusobno ciglama – RUKOVODIOCI PROIZVODNJE
- Ako svi spavaju - ZAŠTITA NA RADU / PORTIR
- Ako su sve cigle usitnili u sitne dijelove - IT SEKTOR
- Ako samo sede bez veze oko cigli i razgovaraju - KADROVSKA
- Ako su već svi otišli kući - MARKETING
- Ako besciljno gledaju kroz prozor i deluju odsutno – STRATEŠKO PLANIRANJE
- Ako su razdraženi i energično diskutuju međusobno, ali nisu pomerili nijednu ciglu - UPRAVA / TOP MANAGEMENT
- Ako su sazidali profesionalnu peć s dimnjakom, spremili dobar obrok i svi su već pijani - TEHNIČKA SLUŽBA
- Ako su sve cigle nestale - VLADA
GMO – genetski modifikovani organizmi, predrasude i strahovi
Podigla se velika prašina oko genetski modifikovane hrane. Internetom je kružilo cirkularno pismo koje je upozoravalo da će genetski modifikovana hrana smesta prouzrokovati smak sveta.
Pre nego što nastavim tu priču, dozvolite malo zastranjivanje («digresiju»).
Događaj je istinit. Zapisan je na osnovu kazivanja učesnice, gospođe B.
Gospođa A i gospođa B se poznaju. Nisu posebno bliske ali su slične: obe su poodavno u penziji, imaju (čak i za svoje vreme!) skromno obrazovanje i spadaju u intelektualnu grupu koju najbolje opisuje sledeći dijalog: «Hoćeš li da ti kupim knjigu na poklon?»; «Nemoj, kod kuće već imam jednu!».
Upitana za zdravlje, gospođa A se požali da su joj preporučili operaciju. Gospođa B na to skoči: «NE! Nikako na operaciju!» Uz još nekoliko reči ta je tema bila iscrpena i nakon kraćeg razgovora njih su se dve razišle.
Saslušavši taj događaj (ponavljam da je pričala lično gospođa B!) slušalac upita: «Šta je trebalo da operiše gospođa A?» Na to i na niz ostalih pitanja sledio je isti odgovor: «Ne znam!» Ostala su pitanja bila: «Od čega boluje gospođa A?»; «Da li je u pitanju teška ili laka operacija?»; «Da li gospođa A može uopšte da preživi ako se ne operiše?»; «Na osnovu čega ste bili tako kategorično protiv operacije?» naravno, i dalje: «Ne znam!»
Odgovor je na poslednje pitanje veoma logičan: sve što je nepoznato uliva strah. Obzirom na obrazovanje i intelektualni status obe gospođe sam pojam «operacija» je nešto užasavajuće – skoro gore od smrti!
Strah od nepoznatog je veoma raširen i ima ga i raznim oblicima. Tako se manjim etničkim grupama koje imaju svoj, većini nerazumljiv, jezik, ponekad i čudne običaje, često pripisuju natprirodne moći. U centralnoj Srbiji postoji verovanje u «vlašku magiju» kao veoma moćnu, jer Vlasi ispunjavaju upravo te uslove! Isto tako, često ćete od hrišćana čuti da «neke hodže» (pro)daju magijski veoma moćne «zapise». Uopšte, sve što je manje poznato ili nepoznato, uliva strah.
U sukobu generacija (naročito kada su u pitanju članovi iste porodice) obično su stariji protiv novina – bilo kakvih. Oni o tome manje znaju a neznanje podsvesno izaziva strah.
Novine mogu, na prvi pogled, biti sasvim bezazlene, dovoljno je da imaju u sebi samo delić nepoznatog i strah je tu!
Mogao bih da navedem sve podatke čoveka kome su, prilikom izgradnje telefonske linije kroz ulicu, monteri nudili da samo kupi aparat pa će odmah dobiti priključak. U to je vreme bio besplatan! Nije hteo ni da čuje! Kasnije je podnosio i obnavljao molbe, dodavao lekarska uverenja, bio spreman da plati teške pare – nije ga dobio do smrti!
U raznim se oblicima ponavlja stara priča o šumskim životinjama:
Dogovorile su se šumske životinje da pričaju viceve. Ako se ma i jedna životinja ne bude smejala vicu, ubiće pripovedača. Pošto niko nije imao hrabrosti da bude prvi, istupi lija. Ispriča vic, sve su se životinje valjale od smeha – samo meda ostade mrtav ozbiljan. Ubiše liju. Nateraše zeca da istupi. Zeka ispriča vic, sve se životinje kikoću – samo meda mrtav ozbiljan! Ubiše i zeca. Još nekoliko pripovedača dožive istu sudbinu. Broj životinja se prepolovio kada je red došao na magarca. Magarac ispriča vic, životinje se zgledaše pitajući se šta bi tu moglo biti smešno, kad meda poče da se kikoće. Smeje se, valja, suze mu idu, ne može da progovori od smeha! Kada je, najzad, malo došao k sebi, meda će, još uvek kroz suze: «Ala je dobar ... onaj lijin!»
Genetski modifikovani organizmi, pored toga što su nešto novo i nepoznato, ulivaju strah i zato što je zaista moguća zloupotreba.
Gubi se iz vida da zloupotreba ne nastaje sama po sebi, nego tek kada se neka pojava nađe kod onih koji bi zloupotrebili i sve drugo što im padne šaka! Oklagija je pomoć prilikom obrade testa ali može naneti itekako teške povrede ako se zloupotrebi. Točak, brod i avion su omogućili nastanak ovakve civilizacije i sami po sebi nisu zlo. Ipak su i zloupotrebljeni kao borna kola, bojni brod ili borbeni avion! Atomska energija može raditi na dobrobit ili biti zloupotrebljena kao bomba.
Da li je zloupotreba genetski modifikovanih organizama moguća? Naravno! Što god je neki pronalazak značajniji veća je i mogućnost zloupotrebe!
To što dobronamerni neće pominjati i proučavati nešto, ne znači da će to «nešto» nestati. Oni kojima je osnovni cilj zloupotreba nastaviće svoje delovanje pa će ipak ostvariti svoj naum! Jedino što dobronamerni neće znati ništa pa neće znati ni da se brane!
Prema tome, zabranama se cilj ne može postići!
Posle najnovijih saznanja o hemikalijama koje smo do juče masovno koristili, teškim metalima i radioaktivnom delovanju, sasvim je razumno biti oprezan!
Da li je uzvik: «NE! Nikako na operaciju!» oprez ili nešto drugo?
Da li se dok vičemo: «NE! Nikako genetski modifikovana hrana!» imalo razlikujemo od gospođe B?
Nisam bezuslovni pristalica genetski modifikovanih organizama! Ipak bih hteo da intelektualno, bar malo, odmaknem od gospođe B.
Zato smatram da genetski modifikovane organizme treba dobro izučiti i upoznati pa tek onda reći «da» ili «ne».
Stalno se pojavljuju nove i nove teorije zavere. Može li jedna od njih izgledati ovako: da su upravo oni koji se najviše bave genetski modifikovanim organizmima «pustili buvu» da je to nešto najopasnije i da drugi ne treba time da se bave. Zna se da će, ako se to ipak pokaže kao korisno (što je itekako moguće!) kajmak pokupiti oni koji prvi budu patentirali tehnologiju!
Svima je jasno da je (zahvaljujući i internetu – još jednom trnu u očima puritanaca!) nauka danas dostupna svima. Samim tim značajni patenti više nisu privilegija velikih. «Mali» često imaju znanje koje nadoknadi i prevaziđe i najmoćniju tehniku!
Bude li se genetski modifikovana hrana pokazala kao ispravan pogodak sam patent bi malim državama predstavljao veći dobitak nego tone gotovih proizvoda! Čak i uprkos činjenici da su patenti malih zemalja obično znatno jeftiniji nego patenti velikih!
Isključivost nije nikoga usrećila, neće ni bezuslovne protivnike genetski modifikovanih organizama!
Samo razumno protivljenje ili prihvatanje može doneti neki napredak.
Slično se razmišljanje može primeniti i na nuklearnu energiju kao i na svaku drugu inovaciju.
Ne znam skoro ništa o genetski modifikovanoj.... ne o usevima koji su genetski modifikovani, ne... vidiš da ne znam ni kako se kaže. Prema tome, dobar sam "teren" za razne manipulacije i zloupotrebe.
Gledao sam nedavno na Diskaveriju kako to i nije loše za zemlje gladnih, trećeg sveta i uopšte za rešavanje problema viška stanovništva. Što valjda znači - kako ih nahraniti.
Iskreno - ni ja ne znam skoro ništa. Više sam hteo da ukažem na neki odnos prema nepoznatom. Rešenje moraju da daju i obrazlože isključivo oni koji znaju.
pa taj strah od noviteta može biti čak i dobra stvar, zamislite da to ne postoji i da oberučke i olako prihvatamo sve novo. Znam šta si hteo reći, jasno si iskazao zaključak. Ne znam svoj koeficijent inteligencije (nadam se da nije ispod proseka) ali imam odbojnost npr prema modi i trendovima...
Najvaznije je samoupoznavanje i obrazovanje sa situacijom,jer su informacije koje dobijemo od drugih osoba cesto manifestacija njihovih licnih stavova,mishljenja i iskustva, umesto chinjenica.
Sto se tiche lichno genetski modifikovane hrane,mislim da bi ljudi trebalo da se vishe i bolje fokusiraju na proizvodnju one prirodne i nedomifikovane.
Nije naucen, a ne da se nauciti... sto bi reko nas narod.
Mada, kad bolje razmislim, nema veze strah od nepoznatog cak ni sa kolicinom znanja, nego sa kutijom u kojoj covek zivi. Nekima su zidovi tik ispred nosa, i nisu spremni da ih pomere ni za mikron.
Neki bi da nema zidova, a i oni preterase.
A neki svako molo plemenjuju svoj zivot.
Treba prepoznati.
Lupam. Ali mi takav dan danas. I juce bio. Mozda ce i sutra, ne znam, ali je u najavi (necu imati struje od 8 do 17, smisljam plan!)
Apsolutno sam saglasna sa tvojim generalnim stavom - ne treba a priori biti protiv novina, mada, biću iskrena - pošto ni ja skoro ništa ne znam o genetski modifikovanoj hrani, a sve što sam čula/čitala imalo je negativnu konotaciju, zaista ne znam šta treba da mislim - možda ništa dok se bolje ne informišem.
Ali jesam veliki protivnik operacija U ZEMLJI SRBIJI, s obzirom na stanje u našem zdravstvu i na likove i dela milih nam doktora i ostalog medicinskog osoblja (čast izuzecima), al' nisam zatucana k'o gospođa B, mada su njeni motivi možda slični mojima. Razume se, ukoliko je operacija jedini izlaz, čovek mora i to da pregrmi, ali lično radije ne bih ako ne moram.
Praznoverje je kad se plasis crne macke koja ti je presla put, ali ako ne zelis da uzmes eksperimentalan, potpuno neispitan lek, to je vec razumno ponasanje po merilima vecine. Sta od ta dva je blize slucaju hrane dobijene genetskim inzinjeringom je veliko pitanje...
Konkrektno, neke vrste genetski modifikovane soje imaju vece kolicine biljnih hormona koji su jako slicni estrogenu i njihovo dejstvo na ljudski organizam, nije dovoljno ispitano, ali neki ozbiljni ljudi tvrde da dugotrajna upotreba ima ozbiljnih side-efekata, narocito po muskarce. Naravno postoje i istrazivanja koja dokazuju suprotno, samo sto su ta istrazivanja previse cesto sponzorisana upravo od proizvodjaca te hrane, sto budi sumnju. Cela stvar je jos previse nova i previse je apra u igri da bi moglo da se pouzdano tvrdi jedno ili drugo. Posto se radi o zdravlju ljudi mnogo je razumnije ne koristiti je, nego rizikovati sad, pa kroz 20 godina shvatiti da je opasno (a ne bi bilo prvi put, tako je i DDT koristen masovno, pravile su se zubne paste sa radioaktivnim cesticama, izolacije od azbesta...).
Pre pola veka u mom su selu živela dva deteta – braća. Razlika u godinama bila je uobičajena – oko četiri do pet godina.
Uprkos činjenici da su ih roditelji negovali i vaspitavali na isti način, bili su dva sveta. Još od malena, jedan je uvek bio van kuće, negde na ulici ili dvorištu (najčešće tuđem). Drugi gotovo nije izbijao iz kuće. Obično se družio sa nekom knjigom. Ne znam gde ih je nalazio jer u selu nije bilo biblioteke. Ponekad bi ga roditelji izveli ili isterali ali bi se ubrzo vratio. Koliko znam i danas su takvi. Jednog ćete uvek naći u njegovoj kući. Drugog, veoma retko!
U to je vreme čak i malo koji naučnik znao šta je to računar. Siguran sam da u pomenutoj porodici niko to nije mogao ni da zamisli – sve i da im je neko objašnjavao. Nije bilo mobilnih telefona, interneta, fejsbuka niti bili čega sličnog.
Zašto je onda to dete neprekidno bilo kod kuće? Naročito su seoske alapače (Frau Gabrijele) volele da raspredaju o tome.
One su bile pismene – opismenjene na analfabetskim tečajevima – znale su sva slova pa i da sriču većinu tekstova. Pošto su na te tečajeve odlazile pod pritiskom (a ponekad i prinudom!) okoline, svako im je čitanje bilo mrsko a knjige su za njih bile zlo! Zato su boravak tog deteta u kući, kao i svako drugo zlo, pripisivale knjigama.
Danas bi rekli da ga je okupirao računar, internet, fejsbuk ili nešto slično. Da je takva tvrdnja tačna ranije bi sva deca bila van kuće.
I danas o tome najviše vole da raspredaju razne alapače – sa gledišta računara pismene isto koliko i neko ko zna sva slova i da sriče većinu tekstova. One znaju one da koriste računar – osposobljene su na nekim osnovnim računarskim tečajevima – znaju da napišu tekst pa i da pošalju e-mail. Pošto su na te tečajeve odlazile pod pritiskom (a ponekad i prinudom!) okoline, svako im je korišćenje računara mrsko a sami računari su za njih zlo! Boravak dece u kući, kao i svako drugo zlo, pripisuju računarima.
Savremena će Frau Gabrijela hladno izjaviti da su korisnici računara “ljudi koji svoj društveni život zamenjuju virtuelnim” i da to “nije život, nego imitacija života”! Što je najvažnije, u svojoj će površnosti, biti duboko ubeđena u to!
Lično mislim da je stvar obrnuta. Upravo oni koji su skloni da budu kod kuće, zahvaljujući internetu i fejsbuku, mogu imati daleko zanimljiviji i raznolikiji društveni život nego što je to bilo moguće ranije!
Mobilni telefon, računar, internet, fejsbuk i ostali činioci naše današnje svakidašnjice ne mogu biti uzrok bilo čijeg ponašanja. Samo su pratioci, a način ponašanja određuju genetske osobine svake ličnosti.
Drago mi je da si spomenuo gene,a ne horoskopski znak.Jer me onim tekstom o horoskopskom znaku i podznaku nisi baš ubedio ,više si udario akcenat na to što datum rodjenja pada izmedju dva znaka.A sve je u genima!Svaka naša reakcija,svaki pokret tela i crta lica,sve naše mogućnosti,intelektualne i fizičke.
prokletinja sasvim se slažem s tobom. I želeo sam da u tom tekstu kažem da horoskopski znak ne znači ništa. Žao mi je ako nisam dobro i razumljivo opisao to što sam hteo da kažem.
Procitah pazljivo pocetak i kraj. Sredina mi je izmakla paznji (zazvonio mi telefon!!!).
Kako bilo, nisam sigurna da treba uopstavati. Nekima su FB i ostale internet vragolije dobra zabava, upoznaju isto tako zabavne ljude i izbegavaju one koji to nisu, ali pokusavaju da se maskriaju i sakriju sve svoje neUroze i dijagnoze iza gomile kablica, talasica i ekrancica! E tako!
Neki, nazalost, toliko izdriblaju sopsveni ego da zaborave da anonimnost nikada nije potpuna i da se iza svih dobro uoblicenih (ili mozda malo manje dobro) reci uvek nazire trulez, pa koliko god bila upakovana un najmodernije pojmovanje! (U prevodu, izrazavanje, koriscenjem pojmova sa Gugla, iz Vujaklije, Vukajlije, Vikipedije, hehehehehe, al se nalupah!!!).
Ukratko, samosvesnom coveku ne treba ni na netu ni u pravom zivotu dokazivanje. Ni samom sebi, ni drugima. Upravo takvi ce biti uvek meta onih koji bi da im dokazu... sta god. Vestina izbeggavanja se godinama usavrsava, ali po nekad proradi i volej! Ima svkakave bagre. I one pozitivne i one druge, a FB i blog trpi sve!
Jesam li promasila temu??? Kuvam kafu pa mi jedno oko na vodici a misli vec mirishu!!!
Prokletija, jeste geni imaju najveću ulogu, ali tu su i spoljni faktori. Predispozicija je urodjena, npr intelektualna, ali to ne znači da će je osoba razviti u onoj meri koja je moguća.
MMMila, da, malo si odlutala od teme (pitam se zašto ja komentarišem tuđe komentare koji nisu upućeni meni), ti maskirani se i u životu maskiraju...
I napokon, da prokomentarisem post, život ili imitacija života.... pa to je individualno, zavisi od života, nekome je i pre ove moderne tehnologije život bio samo imitacija....
Nedavno sam čula priču o čoveku pedesetih godina koji nikad nije imao vezu sa ženom (niti sa muškarcem). Na pitanje zbog čega bar ne pokuša, on kaže: ne mogu da zamislim kako bi to izgledalo. On živi u samačkom hotelu, nema računar, o internetu ima samo maglovit pojam. Čak i ne čita. Osim komunikacije na poslu, nema drugih kontakata.
Šta sam htela da kažem, osim da mi je žao tog ljudskog bića koje zbog straha bira izolaciju? Nije potreban internet za izolaciju, niti je internet dovoljan za komunikaciju. Kako će neko koristiti bilo koju novinu u svom životu, zavisi od mnogo faktora. Kada si poslednji put uradio nešto prvi put?
Zanimljivo viđenje stvari, sviđa mi se :) Dodao bih samo da nije sve u genima, da i oni stalno doživljavaju mutacije, tako da se nikad ne zna šta će se ispoljiti; sama medicina danas zastupa multifaktorijalni pristup.
Ovo je moj komentar sa jednog foruma ali mislim da zaslužuje da se nađe i ovde.
Suština teme je da li su nam potrebni novi izbori, odnosno za šta je većina birača.
Mislim da većina ustvari uopšte ne zna za šta je! Upravo se ta činjenica zloupotrebljava u predizbornim kampanjama!
To se dešava širom sveta, nije neki naš poseban specijalitet! Zato najbolje uspevaju ne oni koji su stvarno najbolji, nego oni koji imaju najbolju reklamu ("marketing")!
Istina veoma je teško pronaći ikoga za koga bi se moglo reći da je vidno bolji od ostalih.
Slično kao kod sklapanja braka: kod biranja bračnog partnera zavučeš ruku u džak sa sto zmija i jednom jeguljom - pa šta izvučeš!
S tom razlikom što u politici, prilikom izbora, jegulje nema!
U pravu si da ne bi smeli da dopustimo da vladaju doveka! Izborima ih ne možemo najuriti - o tome i govori moj prilog. Istovremeno nisam za nasilne metode - ne zbog vlasti nego zbog onih koji to mogu da učine! Revoluciju mogu da "iznesu" samo mladi i zato sam protiv nje! Kada bi revoluciju mogla da "iznese" moja generacija MOŽDA bih drukčije razmišljao. Ako mi stradamo to je samo dobitak penzionog fonda. :) Nažalost u revolucijama najviše stradaju mladi a to mi nikako nije prihvatljivo!
Nema prihvatljive društvene alternative ( nezavisni intelektualci, mediji, nekakva grupa ili čak politička stranka). Samim tim nema ni prihvatljive političke alternative.
To je, osim što predstavlja simptom teške društvene anomije, opasno stanje, jer ostavlja prostor za razne bolesne pojave.
Pa čak i kad bi u predizbornoj kampanji postojala neka alternativa, čim bi se dokopala vlasti, bilo bi primenjeno "sjaši Kurta da uzjaše Murta". Koliko puta smo se već u to uverili...
A evo primera dobrog marketinga i iz bliske nam prirode - guska nosi veća jaja od kokoške, a opet smo svi orijentisani na ova manja. Zašto? Zato što guska snese i ćuti, a ove druge kokodaču. A ima tu i ono drugo, Darvinovo, iz teorije evolucije gde kaže 'Ne opstaju ni najjači ni najpametniji već oni koji se na vreme prilagode promenama'.
Trudimo se da se ponašamo ekološki, da se vratimo prirodi i da je što je moguće manje narušavamo. Uslov bezbolnog povratka jeste i znanje. Ne znanje nagomilano u nekim knjigama koje samo pojedini stručnjaci čitaju. Znanje preneto javnosti na jednostavan i uprošćen način.
Upravo ću to pokušati ovim tekstom.
Pošto se ceo tekst odnosi isključivo na električnu energiju nadalje ću pisati samo reč energija. Napominjem da je ovaj prikaz namenjen pre svega onima koji se ne bave tehnikom ili ekonomijom.
Isto tako nije mi namera da na bilo koji način raspravljam o ceni! Samo hoću da pomenem osnovne elemente koje treba poznavati prilikom bilo kakve ozbiljne rasprave o ceni ove energije.
Racionalna potrošnja se svodi na pitanje kako platiti što manje za utrošenu energiju. Na prvi pogled odgovor je jednostavan: troši manje! Štaviše ima dosta publikacija koje se bave upravo smanjenjem potrošnje, često i nekakvim odricanjima – čak i tamo gde je ušteda za pojedinca zaista sasvim beznačajna.
Ne treba mnogo dokazivati da je to pogrešan pristup.
Racionalna potrošnja nije (niti sme biti!) nikakvo odricanje od korišćenja energije, umanjenje komfora ili atak na zdravlje korisnika - naprotiv! Iako se to posebno ne naglašava uvek, podrazumeva se da sva tehnika uopšte, mora služiti čoveku i njegovom komforu!
Prema tome pravo je pitanje: ako tokom meseca trošim određenu kolicinu energije, recimo 1000 kWh, kako da ih trošim pa da cena koju ću platiti bude što manja.
Do odgovora se može doći samo ako se poznaju osnovne tehničke i ekonomske zakonitosti.
Režim potrošnje treba da bude takav da troškovi prouzrokovani uelektroenergetskom sistemu budu što manji.
Kao i kod svake proizvodnje, troškovi u sistemu su stalni – oni koji ne zavise od potrošnje, i promenljivi koji su utoliko veći ukoliko se potrošačima preda više energije.
Stalni troškovi su pre svega amortizacija uloženih sredstava i održavanje. Mora se imati u vidu da je u pitanju specifičan sistem i da bi morao da radi čak i kada ne bi bilo potrošnje jer se ova energija ne može skladištiti.
Ovde je za razumevanje neophodno razlikovati osnovne pojmove. Energija je nekakva količina i meri se brojem kilovatčasova. Ta se energija može utrošiti brže ili sporije. 100 kilovatčasova se u domaćinstvu može potrošiti za deset dana ako nema grejanja ili za nekoliko sati ako se koristi centralno grejanje sa električnim kotlom. Energija je uporediva sa dužinom pređenog puta prilikom prevoza, recimo železnicom.
Brzina kojom se energija predaje/preuzima naziva se snaga. Ta je veličina sasvim uporediva sa brzinom prevoza na železnici. Zna se da je na železnici cena prevoza različita zavisno od brzine. Najjeftiniji je putnički voz, brzi je skuplji a ekspresni najskuplji na istoj relaciji odnosno na istom broju kilometara.
Ukoliko bi se pravilo poređenje sa vodovodom, energija bi odgovarala količini vode, tj. broju litara a snaga jačini mlaza ili protoku, tj. broju litara u jedinici vremena. Ovde je očigledno da, ako se traži veći protok pumpa mora biti veća, pa time i stalni troškovi rastu.
Amortizacija i održavanje su tim skuplji što su veća uložena sredstva a ona pak neposredno zavise od snage sistema. Snaga sistema opet, zavisi od zahteva potrošača. Ukoliko potrošači zahtevaju veću snagu troškovi su veći. Pri tome nema značaja da li se ta snaga traži tokom cele godine ili samo jedan jedini dan godišnje! Isto kao što na železnici cena doplatne karte za brzi ili ekspresni voz ne zavise od dužine puta. Doplata je od Beograda ista i do Velike Plane i do Niša.
Lako je zaključiti da stalni troškovi koje prouzrokuje pojedinačni potrošač neposredno zavise od najveće snage koju on zahteva makar i jedan jedini dan tokom godine!
Kod nas je uobičajeno da se kao potrošnja energije računa samo broj kilovatčasova a da se stalni troškovi uprosečuju i dodaju na svaki kilovatčas. Ovo bi i imalo nekog smisla kada bi udeo stalnih u ukupnim troškovima bio zanemarljiv. Zbog izuzetno visoke cene opremekoja se koristi za proizvodnju, udeo stalnih troškova znatno je veći od 50%! (Vrednost osnovnih sredstava EPS-a, još u vreme kada sam radio, bila je preko pet milijardi evra!)
Kao i kod svakog uprosečavanja, o snazi nijedan potrošač posebno ne vodi računa jer ne utiče neposredno na njegov pojedinačni račun. (Slična je i situacija sa vodovodom: u stambenim zgradama se plaća prosek utroška prema broju nastanjenih u zgradi. Utrošak je tu mnogo veći nego u pojedinačnim zgradama gde svako plaća svoj stvarni utrošak!)
Opšte uprosečavanje cene železničkog prevoza, i prelivanje sadašnje doplate na pređeni kilometar, bez obzira na brzinu, išlo bi, pre svega, na štetu putnika u lokalnom saobraćaju, tj. onih koji se prevoze sporo i na kratkim rastojanjima
Isto tako opšte uprosečavanje i prelivanje troškova snage u energiju ide na štetu potrošača manje snage. Kako su to uglavnom siromašniji građani jer za električni kotao i ostalo što ide uz njega treba imati više para, i ovde se takvim uprosečavanjem novac preliva od siromašnih ka bogatima.
Ranije je uprosečavanje snage bilo i logično, jer je snaga pojedinačnih potrošača bila veoma mala (pisac se seća vremena kada je sijalica od 100 W bila nezamislivo jaka!), i nužno jer nije bilo pogodnog načina da se snaga meri ili ograničava. Kao nekakav surogat snage postojao je doprinos »po sijaličnom mestu«. »Sijaličnim mestom« se smatrala svaka prostorija veća od 6 m2, ali se kuhinja obavezno računala bez obzira na površinu! Logično jer je tu bio šporet – uređaj velike snage. Ko se seća tog vremena setiće se i da je taj doprinos bio znatan u odnosu na cenu jednog kilovatčasa!
U klasičnoj je trgovini uobičajeno da kupci na veliko dobijaju posebne popuste.
Ovde se kupovina »na veliko« ne može meriti samo energijom, odnosno brojem kilovatčasova. Ako neko potroši 100 000 kilovatčasova godišnje, ne mora biti kupac na veliko! Zavisi i kolika mu je snaga potrebna! Ukoliko je tu potrošnju ostvario sa snagom od 12 kilovata, tj, preuzimajući za jedan sat 12 kilovatčasova, znači da je uposlio sistem 8333 sata tokom godine. (Vremenski 95% tokom godine, tj. 11 meseci i 12 dana!) Pripadajući troškovi amortizacije i održavanja su mali u odnosu na preuzetu energiju i može se smatrati kupcem na veliko koji ima pogodnosti u vidu popusta na cenu.
Ako istu količinu energije utroši onaj koji zahteva snagu od 250 kilovata, sistem će tokom godine biti uposlen 400 sati (vremenski samo 4.6% tokom godine, 16 dana!), troškovi amortizacije i održavanje će biti znatno viši od troškova za samu energiju i taj ne može biti kupac na veliko sa bilo kakvim pogodnostima!
Naravno, tarifa bi morala da bude takva da potrošače popustima stimuliše na što veću potrošnju uz što manju snagu. Za potrošače to znači samo da ne uključuju sve uređaje odjednom nego da se drže određenog reda ili prioriteta.
Neko će reći: »Da, baš ću da trčim od jednog uređaja do drugog da ih uključujem ili isključujem! Kakav mi je to onda komfor?«
Nema potrebe da to potrošač radi. To bi se radilo automatski tako da bi korisnik bio uredno opslužen a da pri tome ne razmišlja šta je i kada uključeno. Uređaj koji bi o tome vodio računa, kada bi se fabrički proizvodio, pošto je jednostavan, bio bi toliko jeftin da bi se isplatio posle najviše tri meseca a imalo bi smisla i da ga elektroprivreda ugrađuje besplatno.
Kada se na http://www.eps.rs/g_izvestaj.htmpogleda (najnoviji!) godišnji izveštaj o potrošnji energije tokom 2009. godine vidi se da je ukupna snaga bila 7 124 MW, odnosno 7 124 000 kilovata! Tokom cele godine isporučeno je 27 321 GWH odnosno 27 321 000 000 kilovatčasova!
Uz pretpostavku da bi sistem trebalo da bude opterećen sa 80% snage znači da je potrošačima raspoloživa snaga bila 7124 * 80% = 5 700 MW.
Proizvedena energija tokom 2009. bi se sa ovom snagom mogla proizvesti za 4794 sata ili vremenski za 54.7% od cele godine odnosno, 6 meseci i 17 dana! Sve ostalo vreme ceo sistem je bio neiskorišćen!
Kada bi se pomenutih 54.7% tokom godine povećalo samo za 12 procentnih poena na 66.7%, bilo bi to iskorišćenje od 5 843 sata. Ista količina energije bi se mogla proizvesti sa snagom od 4 676 MW tj. ušteda snage bi bila 1024MW! Upravo je toliko snaga HE Đerdap 1!
Treba li dokazivati koliko bi to uticalo na cenu energije?
Rezultat ovog razmatranja je sledeći: bitan činilac u troškovima proizvodnje električne nergije jeste ujednačenost opterećenja tokom godine!
Tarifa, ako se rukovodi ekonomsko-tehničkim zakonitostima mora biti takva da pospešuje tu ujednačenost. Znači, mora se odvojiti naplata stalnih troškova (snage, merene kilovatima) od promenljivih (energije, merene kilovatčasovima). Pri tome, naplata snage ne može biti simbolična jer i njeno učešće u ukupnim troškovima nije simbolično!
Uvažavanje ovih zakonitosti bi omogućilo da se za male potrošače i pored svih poskupljenja koja će neminovno uslediti, izdaci za struju ne povećaju, ili bar ne mnogo a nekima, možda, čak i smanje. Istovremeno bi se u ukupnim troškovima smanjili i troškovi za merenje i merne uređaje jer se za energiju mogu koristiti jednostavni merni uređaji a za ograničenje snage sasvim su dovoljni postojeći automatski osigurači.
Drugi činilac koji utiče na ukupne troškove jeste broj i snaga transformatorskih stanica iz kojih se napajaju krajnji potrošači. Potrebe su mnogo veće od postojećeg broja delimično i zato što ih je nemoguće racionalno iskoristiti.
Mrežu čini takozvani trofazni sistem koji, objektivno, čine tri, u znatnoj meri, nezavisne »faze«. U pomenutim transformatorskim stanicama sada nije moguće udesiti da sve tri faze budu jednako opterećene. Odnos između najviše i najmanje opterećene faze kreće se od 1:2 do čak, 1:4. Ovo je podatak do koga došao merenjem!
Uzrok tolike nesimetrije je nemogućnost EPS-a da raspoređuje opterećenje jer skoro svi potrošači imaju trofazne instalacije. U samoj instalaciji njihovi vlasnici ne mogu znati koliko je koja faza opterećena a ukupan broj na jednom ogranku nije dovoljno velik da se opterećenje statistički izjednači.
Elektroinstalacije pojedinih potrošača godinama su građene kao jednofazne. Tada je bilo moguće prebacivanjem pojedinih priključaka ujednačiti opterećenje po fazama. Postepeno, stihijski, i bez ikakvog pravog tehničkog razloga, svi su počeli da grade trofazne instalacije. Tako je raspodela opterećenja po fazama prepuštena stihiji a rezultat je velika neujednačenost.
Slikovito rečeno to je isto kao kada biste robu prevozili sa tri kamiona pa jedan pretovarili, drugi natovarili sasvim malo a treći pustili da ide za njima gotovo prazan! Posledica je potreba za gradnjom više malih trafostanica nego što je to zaista nužno! To naravno opet podiže ukupne troškove!
Moram da objasnim.
Činjenica je da trofazni sistem ima prednosti nad jednofaznim ali samo kada su u pitanju velike snage! Pošto su pojedinačni potrošači, čak i kada imaju električne kotlove, sa gledišta sistema, male snage, prednost ne postoji!
To bi bilo isto kao poređenje vozila sa dve ili tri osovine. Nesporno je da se kamioni velike nosivosti prave sa tri osovine ali praviti »Fiću« ili »Stojadina« (pa makar bio i pikap!) sa tri osovine bilo bi besmisleno!
Ukratko, kod domaćinstava i malih potrošača uopšte, trebalo bi graditi samo jednofazne instalacije kako bi se mogao smanjiti broj ili snaga krajnjih transformatorskih stanica.
Svima je poznato i logično da se kod postojećih prevoznih sredstava deo goriva koristi za prelaženje željenog puta, a deo, obično znatno manji, za razne vibracije i potrese samog vozila. Vibracije i potresi vozila zavise od sopstvene konstrukcije i od konstrukcije puta. Što god je i jedna i druga konstrukcija bolja tim se više goriva iskoristi isključivo za prelaženje samog puta.
U električnim mrežama postoji slična pojava. Tu se oscilacije nazivaju reaktivna energija i reaktivna snaga dok se ona koja izvršava željeni rad naziva aktivna. Ta se dva oblika energije ne sabiraju neposredno. Ukupan utrošak se naziva prividna energija.
Odnos aktivne, reaktivne i prividne energije se prikazuje koeficijentom koji se zove faktor snage. Predstavlja se kao kosinus nekog ugla i samim tim ne može biti veći od jedan!
Faktor snage je treći činilac koji utiče na racionalnost elektroenergetskog sistema.
Kod grejnih tela je taj faktor obično ravan jedinici pa je do sada uglavnom bio zanemarivan. Pojavom niza kućnih aparata sa motorima i napojnim jedinicama, fluorescentnih sijalica i drugih sijalica sa prigušnicama više nije zanemarljiv.
Posebno je važno znati da elektromotori imaju faktor snage koji je naveden na tablici samo kod punog opterećenja. Kako opterćenje pada tako se faktor snage pogoršava!
Zato se, prilikom izbora motora ne bi smelo služiti uzrečicom: »Od viška glava ne boli.« Naprotiv, višak osetno povećava potrošnju reaktivne energije i opterećenje celokupnog sistema.
Problemi se mogu pojaviti naročito leti kada se uređaji za grejanje manje koriste a raste opterećenje zbog rashladnih uređaja. Napominjem da je izbor rashladnih uređaja posebna tema pa je ovde neću obrađivati ali ga (izbor!) ni u kom slučaju ne bi trebalo prepuštati trgovcima, tj. samo kupiti ono što nude.
Kod malih potrošača reaktivna energija se nije do sada naplaćivana jer su klasična mehanička brojila mogla da mere ili samo aktivnu ili samo reaktivnu energiju. Da bi se merila i jedna i druga morala bi se postavljati dva posebna merna uređaja. To se radi(lo) isključivo kod velikih potrošača.
Savremena elektronska brojila mogu da mere prividnu energiju ali se, po inerciji, i dalje posebno meri aktivna a posebno reaktivna. Zato se kod malih potrošača i dalje meri samo aktivna energija.
Sažetak svega izloženog znači da racionalna potrošnja električne energije podrazumeva:
1. ujednačenost potrošnje tokom vremena, na šta se potrošači stimulišu odvojenom naplatom energije i snage, pri čemu je snaga ograničena prema izboru potrošača
2. ujednačenost opterećenja po fazama, što se postiže jednofaznim prikljčcima malih potrošača
3. što bolji faktor snage, što se postiže pravilnim izborom uređaja a potrošači se na to stimulišumerenjem prividne energije.
Tarifa koja bi poštovala ove tehničke i ekonomske zakonitosti omogućila bi da električne energije bude dovoljno a da istovremeno ne bude previše skupa. Za potrošače koji slede ove zakonitosti tokom cele godine ukupan godišnji izdatak bi se čak mogao i smanjiti.
I Marfijevi zakoni priznaju olakšavajuće okolnosti :)
Odlučio sam da odem u banju. Plan je prvobitno bio da odem 1. septembra. Onda sam, za svaki slučaj, polazak pomerio za 2. Da imam više vremena da pripremim kola – naročito da ih valjano operem.
Pozvao sam banju i rezervisao smeštaj. Tek što sam prekinuo vezu javio mi se prijatelj: «Možemo li 1. septembra u Novi Sad? Samo da predam neke dokumente.» Prihvatim. Već mi pada napamet Marfijev zakon: «Sve što može da pođe naopako, poći će naopako! Što ne može da pođe naopako, ipak će naći način da pođe naopako!»
Nema veze, oteraću kola na pranje 31. avgusta. Tog dana se ujutro javi drugi prijatelj: «Da li su u tvom računaru mere elemenata koje smo sklapali? Treba mi još četiri kompleta.» Naravno, mere su izgubljene jer je računar, u međuvremenu, bio u kvaru. Ništa, premerićemo i napraviti specifikaciju a kola ću oprati po povratku iz Novog Sada.
Uveče pred povratak u Dom javlja mi se saradnik: «Možeš li da, pre odlaska u banju, podesiš elektroniku jedne kapije. Čoveku je sve ugrađeno ali zbog lošeg podešavanja daljinsko upravljanje ne radi kako treba.»; «Može li to po povratku iz banje?»; «Ne. Čovek se za par dana vraća u Austriju.»; «Samo po povratku iz Novog Sada!»; «Dogovoreno! Poslaću ti adresu.» Kapija se nalazi u mestu koje ne postoji na auto karti! O putu i da ne govorim!
Stigao sam u sumrak i kada sam rasprostreo alat poče kiša! («Ako ima više stvari, sve će poći naopako i to najgorim mogućim redosledom!»)
Ipak sam otputovao sveže opranim kolima! Oprala ih je kiša! Marfi mi je priznao nešto kao olakšavajuću okolnost!
U banji, srećom, nema gužve. Ako bi neko uspeo da «na'vata» tuce posetilaca i sabrao im godine, zbir bi jedva dosegao hiljadu. Sve sam «cvet mladosti» - kao i ja.
Izbegavao sam svaki razgovor sa ostalim gostima. Ne znam da li se samo ja posebno «radujem» kada mi neko koga prvi put vidim u životu detaljno opisuje svoju stvarnu ili umišljenu bolest, opisuje sve lekove koje koristi i na kraju me još tera da pregledam hrpu medicinske dokumentacije. Od tolike «radosti» dobijam ospice, niču mi rogovi a iz ušiju izbija para!
Ako se slučajno zakašljem ili kinem odmah mi preporučuje svemoguće lekove! Da su ti lekovi zaista dobri dokaz je pokojni Panta, pa Pera, Bog da mu dušu prosti, Janko, laka mu bila crna zemlja i još neki, a sada se nijedan više ni na šta ne žali!
Da ne pominjem koliko je, baš tada bilo hladno! Jedva sam čekao da se vratim!
Pomislim, tako, da će ta "bolja vremena" nastupiti svakako po okončanju mog života. Nema svrhe žaliti se, jer i u trenutku kada sam ja došao na svet nastupile su nekakve okolnosti, koje je neki od mojih predaka video kao "poboljšanje" u odnosu na svoje vreme... Možda, stoga, ne bi bilo loše posvetiti neko vreme regresiji, povratku u prošle živote i čeprkati po toj vrsti sećanja...
Nemoguće je postići otpornost na budale, jer budale su tako inventivne... ovo se odnosi na poslednji deo tvog teksta, nije retkost (i meni se to desavalo) da odem da odmaram, a onda mi se nakace neki dosadnjakovici..
E, moj gospodine Diplomirani:) ocito da je Marfi bio u pravu! I ovog puta njegov zakon se potvrdio.Moze li se tu nesto promenuti? Moze .Pokusajete unazad:)Obrnite zakon.sto se tice vremena niste mogli nista uciniti;) nazalost.No znate onu nasu .;sve sto se dobro zavrsi ,dobro je'Sada se odmarajte i uzivajte u lepom vremanu.Srdacan pozdrav Meseceva sonatai krin :))))))
Mnogi se, iz moje i bliskih generacija, sa setom sećaju Najvećeg ... Svih Naših Naroda I Narodnosti.
Prvo što se pomene: onda smo putovali, išli na more itd.
Sve je drugo zaboravljeno!
Zaista se moglo putovati i u inostranstvo, ali sa tih putovanja legalno niste mogli da donesete ni najmanji suvenir! Svaki je uvoz praktično bio zabranjen! Borisav Pekić, književnik, nije mogao, po povratku iz Londona da legalno uveze svoje sopstvene knjige! Knjige koje je sam pisao!
Vrhunski stručnjaci koji su se bavili tehnikom nisu mogli da uvezu sitan alat koji je u drugim državama mogla sebi da priušti svaka domaćica!
U prodavnicama, posebno tehničke robe, niste kupovali ono što vam treba, nego ono što ima – a može vam nekada zatrebati!
Jedini automobili koji su se mogli kupiti bili su „domaći“. Naravno, ne isti koji su se uzvozili nego lošiji ali zato skuplji nego u izvozu! Isto je važilo za belu i tehniku uopšte! Kada bi, nekom našem proizvođaču, strani kupac vratio robu (kao neispravnu!!!) prodavana je ovde po ceni višoj nego u inostranstvu. Oni koji bi se dočepali nečega iz tog kontingenta radovali bi se „k’o kučići“ jer je i to bilo mnogo bolje od robe za domaće tržište!
Uvoz je, bilo čega za preduzeća, bio toliko komplikovan da se malo ko prihvatao da nešto uveze. Dešavalo se da se uveze veća mašina pa se prilikom montaže ošteti neki sitan deo. Za njega je trebalo ponoviti celu proceduru i ponekad je sve ostajalo u nekom uglu a mašina nikada nije ni proradila! (Poznat mi je sličan slučaj! Uvezena je, u to vreme veoma skupa, linija za automatsko pranje vozila koja nikada nije proradila! Ne znam da li zbog nedostatka nekog dela ili zbog neznanja!)
Izbor „stručnjaka“ koji će ići na obuku u inostranstvo bio je posebna priča! Bilo je bitno da je podoban a to što ne zna svoj posao – koga briga!?
Tako je velika fabrika (velika na nivou SFRJ!) poslala u Nemačku „stručnjake“ na obuku za rad na specijalnoj, tek kupljenoj, presi. „Stručnjaci“ i „znalci jezika“ su po povratku uveli u „stručnu“ terminologiju izraz „obrtljaj“!
Čitaoče ne pomišljaj na bilo kakvu rotaciju!
Presa ima izmenljive alate od kojih se jedan nalazi u gornjem delu a drugi u donjem. Nemci gornji deo zovu „der ober Teil“ tj. gornji deo. „Stručnjaci“ su „razumeli“ „obrtljaj“ i tako je i ostalo! Po njihovom prevodu, presa ima „gornji obrtljaj“ i „donji obrtljaj“! Ne bi me čudilo ako se ista terminologija koristi i danas!
Uslužne delatnosti, posebno trgovina i ugostiteljstvo, bile su priča za sebe!
Spisak ovim ni blizu nije zaključen – naprotiv – nije valjano ni načet!
Da li je Najveći Bravar Svih Naših Naroda I Narodnosti zaista uspeo da nas kupi sa nekoliko putovanja pa smo sve to zaboravili?
Toliko nam se toga ružnog izdešavalo u posljednjih 20-ak godina (čitav jedan život) da sve to što si nabrojao je – ništa strašno. Vidjećemo (možda mi, valjda naša djeca hoće) da li će godine koje predstoje izbrisati žal za Najvećim i pričama tim vremenima se samo slatko podsmijavati. Meni je bilo 16 kada je umro, pamtim udobno djetinjstvo u kojem se sve podrazumiejvalo i naljepše godine života tamo oko 20-e dok nije počelo da se zakuvava. Dakle, vrlo kratko. Sve posle je borba bez predaha i ne nazire se kraj. Naravno iz ove perspektive (gdje sam i kako mi je sada) to sve izgleda smiješno i ne bih ga nazad, ali tada mi je bilo najljepše. Ne samo zbog mladosti.
Kristijane, meci su skupi, trebalo bi ih obesiti i to za jednu nogu! Ko god malo razmisli zna da je običnim ljudima bolje ako žive u većoj državi. Usitnjavanje nije u interesu naroda koji se usitnjava - samo u tuđem, a taj tuđi interes sprovode oni koji su na vlasti radi svog ličnog interesa!
Šta da kažemo mi koji smo rođeni kada se zakuvalo? Slušam te priče često o bivšoj Jugoslaviji, imam utisak da je veštački bila jedinstvena i složna. O svim veštačkim stvarima mislim isto, kao npr cveće. Pogledaš lepo, šareno, ne zahtava zalivanje, svetlost i toplotu, ali svakako ga ne želiš u svojoj sobi. Ali opet, gledano iz drugog ugla, jedan narod, jedna vera, jedna država ali opet netrpeljivost postoji (centralna Srbija-Beograd), svako sa svojim razlozima. Izgleda da je to u našoj prirodi...
Obrtljaj me fascinira! Pogotovo kad je ober gornji i ober donji :D
To za mašine i ostalu opremu nisam znala, ali meni je, u onoj vreme detetu i devojčurku, bilo mnogo lepo, jer sam bila (a i ostala sam, u suštini) idealista koji je želeo da veruje u sve ono čemu su nas učili (ja rekla ispirali mozak? Jok ja!)
Iskoristio sam pogodan trenutak da fotografišem dom. Videvši me, dva, meni nepoznata, pitomca, zamoliše da slikam i njih. Kliknuo sam i obećao fotografije za nekoliko dana – da ne idem samo za to kod fotografa.
Pre nego što stigoh da izradim fotografije, priđe mi jedan od slikanih pitomaca i šapnu da slike dam isključivo njemu – da ne bi ko drugi bacio čini na njega preko fotografije!
Događaj mi pade napamet sutradan ujutro. Bilo mi je toliko neverovatno da posumnjah da li sam sve to sanjao ili se stvarno desilo!
Za svaki slučaj uključih kompjuter i nađoh sliku! Ipak nije bio san!
Izdvojio sam dotičnog gospodina pa ga predstavljam i vama – nemojte samo da mu bajete nešto!
Neki nemaju decu. Većina ih ima. Pošto većina obično postavlja opšta merila, imati decu je podignuto na neki „viši“ nivo. Nametnuto je shvatanje da su oni bez dece zakinuti u nečemu.
Da li je baš tako?
I bez nekog upuštanja u detalje lako se vidi da je tokom istorije opstanak bio moguć samo u grupi. Što veća, lakše je preživljavala!
Čak i ne tako davno, pojedinci su imali veoma male šanse za opstanak.
Zato je bilo potrebno imati dovoljno dece da bi se grupa održala i preživela. To je podrazumevalo mnogo beba jer je smrtnost među njima bila velika. Istovremeno je životni vek bio znatno kraći nego danas. Deca su naprosto bila ekonomska potreba!
Jasno je da je danas stanje sasvim drukčije. Prosečna osoba sada može sasvim sama proživeti ceo svoj životni vek sasvim udobno.
Prema tome deca nisu više onakva potreba kako je to nekada bilo.
Priče o roditeljskoj, posebno majčinoj, ljubavi više su želje nego stvarnost! Ko imalo poznaje istoriju zna da su još u stara vremena bogataške žene od malena decu poveravale dojkinjama, negovateljicama, vaspitači(ca)ma i učitelji(ca)ma. I dan – danas takva (bogataška) deca često više vole one koji se njima zaista i bave od bioloških roditelja!
Bilo bi zaista lepo kada bi sada decu imali samo oni koji ih zaista žele i mogu da im pruže bar nešto!
Nažalost, mnogo je dece kojima upravo biološki roditelji samo zagorčavaju život! Zvuči preterano ali ko god malo pogleda oko sebe videće dokaze na svakom koraku.
U takvim uslovima bezuslovno insistirati da svako mora imati SVOJU decu nema nikakvog opravdanja!
Opet, nažalost, ima ljudi koji bi zaista bili divni roditelji ali nemaju decu iz medicinskih razloga. Šta oni mogu da učine?
Mogu na razne načine da se uključe u rad sa decom!
Ova je priča delimično potekla od jednog para koji je živeo daaaaaavno!
Baba Marija i deda Đura, rođeni su još u 19. veku. Nisu imali dece. Umrli su dok sam bio mali i ne bih ih se sećao da o njima nije ostala priča. Voleli su decu i često ih zabavljali na različite načine. Tako je priča o njima kao dobrim ljudima, nadživela ne samo njih, nego i one koje su zabavljali!
Oni su delom pokazali da nije neophodno roditi dete! Dovoljno je biti dobar čovek!
Uostalom, mislim da će se svi složiti sa jednom mojom davnom tvrdnjom: sva deca su NAŠA deca!
Ovaj je tekst objavljen zahvaljujući recenziji jedne mlade dame, gospođe Vide: „Pročitala tekst, odličan, objavi ga.“
P.S. Molim da komentare pišu samo oni koji su pažljivo pročitali ceo tekst! Hvala!
G-dine Duduk procitala sam Vas tekst vrlo pazljivo, jer ste i sami napisali da treba tako postupiti da bi se mogao komentarisati.)()()()()()()
Najtacnije je da Bod odredjuje ko ce imati potomstvo a ko ne.(((((( Nazalost, mislim da ponekad grijesi.
Istina je da ima roditelja koji ne posvecuju dovoljno ni paznje ni vremena svojoj djeci,pa se pitam ZASTO SU IH UOPSTE I RODILI?Rekla bih samo zbog prestiza!(((((((Kakvog, zakljucite sami.(
Postoje i oni koji su ih rodili iz ljubavi, ali u ovim teskim vremenima treba djeci obezbijediti makar one najosnovnije uslove za zivot.Krenimo prvo od stambenog pitanja.Ako nemaju stan moraju ici u podstanare, zar ne?E sad,treba platiti stan svaki mjesec,sto je najgore svakog prvog iako kasni plata,ali gazdu to ne zanima, pa treba sve za bebe,za njihove potrebe, treba imati dobro placen posao da bi se sve moglo stici.Ali, ipak ljudi se nekako snalaze.
Za one koji nemaju djecu, ne znam u danasnja vremena, dali je bolje sto ih nemaju ili mi sto ih imamo?Kad izadju u grad misli su u glavi kud su, sa kim su,hoce li se napiti, hoce li se drogirati,hoce li opljackati?(((Jako tesko...mislim da tu veliku ulogu igra i samo drustvo.
Ali, ako je neko tako divne prirode kao sto su bili pomenuti baka i deda, onda mislim da su mozda uzivali vise u zivotu nego oni koji su ih imali.
P.S. Nadam se da je komentar na mjestu, ako nije izbrisite ga.)))))))))))))
I-R-E-N-A nemam nameru da brišem komentar! Naprotiv, dopada mi se! Napomenu sam stavio jer je prvi komentar bio od nekoga ko nije ni pročitao ceo tekst. Naravno, izbrisao sam ga. Molim te javi mi tvoju novu e-mail adresu da mogu da ti pišem. Moja je ista kao i pre.
Starački dom: utočište nezbrinutih ili pristojan smeštaj?
Mnogima zvuči gotovo užasavajuće kada se kaže „Starački dom“ ili „Dom za stare i penzionere“. (Postoji još i nakaradni naziv: „Gerontološki centar“.) Ne znam da li bi im „Hotel za penzionere“, „pansion“, kako se često zove u inostranstvu ili možda „omladinski dom“ (pionirski, planinarski, zabavni, ...), zvučalo bolje. Da li uopšte sam naziv može i treba bilo šta da znači? Zašto bi samački hotel za mlade bio u redu a samački hotel za stare, tj. starački dom nešto užasavajuće?
Svojevremeno, kada je Najveći Bravar Svih Naših Naroda i Narodnosti, menjao nazive očekujući da će se promenom naziva promeniti i nečija suština, kružio je vic u kome Lala kaže: „Kad je već tako, ni ja nisam više Lala nego Tulipan!“ Što se mene tiče, ma kako drugi menjali nazive, ja sam u staračkom domu, a bio sam i ostajem Lala! (To što više nisam nastanjen u Banatu nema značaja!)
Problem se može razmatrati i ovako: da li je nekome bolje da živi sam u stanu (svom ili podstanarskom) ili da bude u hotelu („Hilton“, „Hajat“, Interkontinental“) u dvokrevetnoj sobi? Da li bi neko ko je nesrećan u dvokrevetnoj sobi staračkom domu bio srećan u dvokrevetnoj sobi u nekom od tih hotela?
Najviše volim da citiram Džordža Orvela: „Istina je ono što niko ne želi da čuje!“ Dodao bih, ni da je kaže!
Oni koji se predstavljaju kao borci za istinu, često se stvarno bore protiv nje! U borbi protiv istine najčešće se koriste predrasude kao „opšte prihvaćeno mišljenje društva“. Jedna od tih predrasuda jeste da između roditelje i dece postoji velika, večna i neraskidiva ljubav! (Cvrc!) Zato mnogi nisu ni svesni svojih pravih osećanja.
Istina je da se odnos između roditelja i dece izgrađuje tokom života i da se neprekidno menja. I kada se najbolje slažu, ako su prinuđeni da žive zajedno, njihov odnos može prerasti u netrpeljivost pa čak i mržnju!
Mnogi veruju da roditelji i deca moraju biti zajedno. To što se često slažu kao rogovi, što svaki njihov „razgovor“ obavezno čuje cela ulica ili pola naselja, nije bitno! Važno je da budu zajedno – to će im doneti nekakvu sreću.
Dom svakako nije mesto za osobe koje su celog veka navikle da zapovedaju i izvoljevaju – bez obzira da li ih mlađi i slušaju ili te zapovesti prouzrokuju samo svađe. (Ovakvo ponašanje nije posebno vezano za bilo koji pol!!!)
Posebno napominjem da je lošem mišljenju o Domovima u velikoj meri doprineo zakonodavac jer su propisi o Domovima puni ne samo nelogičnosti nego i gluposti. Zakon je pravljen kao da je Dom još uvek samo utočište za nezbrinute. Nažalost! Neću to posebno dokazivati, dovoljno je da pomenem da se čak i mi koji smo došli svojom voljom i plaćamo punu cenu ne obraćamo Domu nego centru za socijalni rad iako je Dom sasvim zasebna i samostalna ustanova!
Treba znati da postoji više vrsta korisnika ovih domova. Jednima je smeštaj obezbedio nadležni Centar za socijalni rad jer nemaju od čega da žive. Drugima je smeštaj nadoknađen nekom imovinom (ugovor o doživotnom izdržavanju) i oni više nemaju kud ako napuste Dom. Ostali, kao ja, plaćaju punu cenu usluga, slično kao u hotelu. Samim tim možemo da damo otkaz (uobičajeno, na mesec dana) i odemo bilo kad. Moram priznati da još nisam siguran šta će se dalje dešavati sa mnom. Zato nisam razdelio svoje stvari – da ih imam ako odlučim da se vratim u stan.
Zasada mi je ovde dobro. Uostalom, šta čovek u mojim godinama i može poželeti kada o njemu brinu mlade dame! (Osoblje Doma je, počev od direktorke, uglavnom ženskog pola!)
Nalazim se u dvokrevetnoj garsonjeri sa kuhinjom, prostranim kupatilom i terasom. Kuhinja ima radne elemente i frižider ali je je malo „falična“ – nema šporet. Naime, s obzirom na godine korisnika, lako bi se moglo desiti da neko zaboravi da ga isključi i izazove požar. Zato pored dnevnog boravka postoji kuhinja sa šporetom. Ako i ne bi bio isključen, tu se prolazi pa će ga neko isključiti.
Sve redovne kućne poslove, spremanje soba, kuvanje, pranje veša, pa čak i šišanje, obavlja osoblje Doma – uračunato je u cenu. Stalna briga o zdravlju podrazumeva sve potrebne preglede, pa čak i nabavku lekova – korisnik plaća samo redovnu participaciju za lekove.
Ishrana malo drugačija priča, delimično krivicom zakonodavca, a delimično iz prostog razloga što je u zajedničkoj trpezariji zaista nemoguće prilagođavati ishranu ukusu svakog pojedinca.
Obroci su u tačno određeno vreme što verujem da u pojedinačnom ili porodičnom stanovanju niko ne postiže. Dok sam bio u braku gotovo me užasavalo što me svako jutro čekalo pitanje: „Šta da kuvam danas?“ (Kasnije je to bilo: „Šta da jedem danas?“)
Ocena ishrane bi bila bolja da su obroci servirani lepše i u malo boljem posuđu. Nažalost, pošto ima korisnika koji su, u izvesnoj meri, izgubili usaglašavanje pokreta, posuđe mora biti takvo kakvo jeste. (Svi jedemo ista jela, u istoj trpezariji.)
Van Doma postoji čak i uverenje da je boravak u Domu neka vrsta zatvora, da mi moramo da imamo dozvole za izlaz. Naravno, u pitanju je glupost! Svako može da ode kad god i kud god hoće. U slučaju dužeg odsustva (ovde preko šest dana) cena se nešto umanjuje i samo je u tom slučaju potrebno najaviti ga unapred. Ako se ne najavi nema posledica – ali ni umanjenja cene.
Morao bih da pomenem i odnos osoblja prema korisnicima. Umesto posebnog opisivanja dovoljno je reći da sam jednu od ovdašnjih mladih dama „usvojio“ i proglasio ćerkom! Sada se oslovljavamo isključivo sa „kćeri“ i „tata“! Uprava se zaista trudi da u svemu izađe korisnicima u susret – zahvaljujući tome imam i Internet! Da bi bilo jednostavnije koristim bežičnu vezu od ADSL modema do mog računara. Naravno, po Marfijevom zakonu, u mojoj sobi signala nema! Zato mi je kompjuter u zajedničkom dnevnom boravku.
Jedini stvarni problem u domu je slobodno vreme!Korisnici iz drugih mesta, posebno ako se teže kreću, mogu samo da čitaju, gledaju tv ili slušaju radio. Ukoliko i ne vide dobro (što je čest slučaj kod „šećeraša“) vreme teče jako sporo!
Dom ima čak i službu koja korisnicima omogućuje da se nečim bave. Istina je da, po prirodi, ta služba može samo da pomogne a, kao i uvek ipak sve zavisi najviše od samog korisnika. Mislim da je dovoljno da kažem da sam ovde jedini koji ima kompjuter. Pošto sam meštanin (a i kola držim u krugu doma!) nemam taj problem.
Neki su došli ovamo samo zato da sačekaju smrt.
Koliko to daleko ide pokazuje događaj koji se upravo meni desio. Još prvih dana po dolasku o dom zaustavi me jedna bakica oslonjena o štake i upita da je vozim u njeno mesto oko 30 km od Smedereva. Odgovorio sam „okruglo pa na ćoše“ tj., ni „da“ ni „ne“. Ona je to protumačila kao pristanak. Sledeći put me opet zaustavi da utanačimo dan odlaska i, valjda da bi opisala koliko je važno da ode tamo, reče: „Znaš, htela bih tamo da vidim svoju grobnicu.“ Ne ide da vidi decu, susede, prijatelje, svoj grad – hoće da vidi grobnicu! Valjda je mislila da ću odmah potrčati da je vozim. Naravno, sada sam i konačno rešio: neću je voziti pa makar išao u njeno mesto samo vožnje radi!
Ne spadam u njenu grupu! Došao sam ovamo da nastavim svoj život!
Po tome se mogu porediti sa trećim penzionerom iz poznate priče:
Sastala se tri penzionera i pošto su pretresli sve moguće i nemoguće zdravstvene tegobe, njihove simptome i načine lečenja, politička, kriminalna i sportska dešavanja, nastade muk.
Onda se oglasi jedan od njih: „Voleo bih kada umrem da me polože pored Tita!“
Drugi odmah prihvati: „A ja bih voleo da me polože pored Zorana Đinđića!“
Treći će na to: „A ja bih voleo da me polože pored Lepe Brene!“
Prva dvojica se pobuniše uglas: „Ali Lepa Brena je još živa!“
„I ja sam!“
Naravno, ostaje još ključno pitanje: koliko staje to „zadovoljstvo“? Upočetku sam plaćao 28 063.50 din. a sada je cena povećana na 28 792.50 din. (Tzv. „visoki komfor“ – samo za pokretne, kojima ne treba posebna nega!) Prema tome, ovaj je smeštaj dostupan samo onima koji imaju penziju (ili druga primanja) bar 35 000 – da bi nešto ostalo i samom korisniku. Da li je to mnogo ili malo? Svako mora sam da proceni! U istom domu u trokrevetnim sobama cena je 19 195 din. Kao što se vidi smeštaj u dvokrevetnoj sobi skuplji je tačno 50%!
Dom je svakako dobro rešenje za bolesne i slabo pokretne jer je zdravstvena nega dobra.
Ostali moraju da „izvagaju“ da li je bolje da se sami brinu o svemu ili da sve poslove održavanja stana i svakodnevnog pripremanja jela prepuste drugima. Opredelio sam se za dom jer mi je pored samoće najviše dozlogrdila kuhinja! Mislim da sam veoma blizu istine ako ustvrdim (poznajući ostale korisnike!) da odbojnost prema kuhinji ovde važi za sve – bez obzira na pol!
Veoma sazeto izneseno o boravku u jednom Domu! Podrzavam takav stav i lepo je ko moze sebi da priusti takvo stanovanje.U nekim Godinama(u kojim smo mi ) zaista je dobro ako ima neko da se stara o nama.Svi smo svesni da postoji jaz izmedju dece i roditelja _ ma koliko god se slagali!.Ja sam sama u stanu i kuvam i obavljam sve poslove,naravno mnogo mi je teze vec ranije! A zarje to cudo:)Vise ne mam 40 godina.Za boravak u jednom takvom Domu sam svakako.
Pozdrav Diplomoranon i veliki poljubac. Panonka-Krin
Do pre par godina sam živela u studenskom domu. Mala soba sa 4 kreveta i jednim kupatilom. Studenti iz nekih drugih domova su nam zavideli zbog kupatila jer su oni imali zajednička. I ako je danas studiranje bez interneta nezamislivo mi smo imali tri računara od kojih je jedan bio ispravan (za ceo dom). Mogla sam svoj računar da donesem, ali nisam imala šanse da dobijem internet. Dešavalo se noću, kada je domar dobre volje ustupi svoj računar na par minuta (čak je i domar imao računar i internet). Da skratim, ovaj dom sa slika je stvarno lepo uredđen, mnogi ljudi sa većeim potrebama nemaju ni toliko. Ja se samo nadam da ću jednog dana imati penziju za ovako nešto. Kako mi je krenulo sa trazenjem posla ostaće samo nada :)
Nedavno se u štampi pojavila poternica kojom se traži “Državni Neprijatelj broj 1”. On treba da na sebe preuzme gnev naroda za osećaj, citiram: “egzistencijalne ugroženosti, straha od kriminala ili bilo koje nekontrolisane moći, svesti o nedostatku perspektivne budućnosti ili gneva zbog neispunjenih obećanja o boljem standardu, suzbijanje korupcije i politokratije, te brzim i efikasnim reformama.”
Citiram dalje: “Posebno je važno da osoba izabrana za najvećeg zlotvora ima kapacitet da na sebe navuče ... što veću količinu gneva mržnje straha ili bespomoćnosti, ... Nosiocu prestižne društvene funkcije Državnog Neprijatelja broj 1 zagarantovan je veliki broj pojavljivanja u sredstvima javnog informisanja ...”
Bojim se da će i ovo biti jedan od poništenih konkursa jer je ovo mesto već odavno popunjeno!
Državni Neprijatelj broj 1 (skraćeno DNB1) je EPS!
Čim se EPS pomene svi smatraju svojom svetom dužnošću da po njemu što više i jače pljuju! Razlog je što su u EPS-u, navodno, velike plate! Svi drugi mogu imati i veće plate ali EPS nipošto!
Gorivo poskupljuje svakih 15 dana a u NIS-u su plate veće nego u EPS-u, čak su bile veće i u vreme najžešćih sankcija kada nigde nije bilo ni kapi goriva! Pored toga naši građani imaju najjeftiniju električnu energiju u Evropi (a možda i svetu) a gorivo je najskuplje! Naravno, to nije važno jer je EPS DNB1.
U vreme kada je postojao MKS (Metalurški kombinat Smederevo) njihovi su radnici često u dužim vremenskim periodima imali plate uporedive sa platama u EPS-u a istovremeno smo imali najskuplji čelik (o kvalitetu da ne govorimo!), ali ni to nije važno, ni oni nisu DNB1!
Radnici “Zastave” su imali slične (a i veće!) plate a građani su imali najgore i najskuplje automobile na svetu! Ni to nije bilo važno, jer ni oni nisu DNB1!
Iskorišćenost kapaciteta je samo kod EPS-a uporediva sa razvijenim zemljama! (EPS ih ponekad i premašuje!) Svi ostali imaju iskorišćenost daleko ispod evropske i svetske! Naravno, tako se podiže cena konačnog proizvoda ali to nije važno jer oni nisu DNB1!
Uopšte sve je što, osim električne energije, uporedimo sa zapadnim zemljama kod nas skuplje (najčešće i lošije!) ali “proizvođači” tog skupog škarta mogu imati neograničene plate. Skuplja je ishrana, stanovi, prevoz, lečenje (“besplatno”?), školovanje, dečje potrepštine, tehnička roba ...
Jaku zimu u vreme ekonomskih sankcija ovaj je narod preživeo samo zahvaljujući EPS-u jer je električno grejanje za celu zimu bilo jeftinije nego jedan jedini metar drva! Samo radnici EPS-a znaju koliko su i kako tada radili. Za uzvrat su dobili pljuvanje od svih onih kojima su pomogli!
Duvanska je industrija (proizvođač otrova!) uvek imala veće plate nego EPS. Njihovi radnici dobiše akcije od kojih se obogatiše. Radici EPS-a su dobili “šupalj nos do očiju” jer „imaju velike plate”!
Dokle ide odnos prema EPS-u može pokazati sledeći primer: dok sam radio (sada sam penzioner) dobio sam zahtev za odštetu od potrošača kome je zbog jake hladnoće pukla klozetska šolja u kupatilu! Po njegovom shvatanju, za to je kriv EPS! U nekim drugim okolnostima bi bilo jako smešno! Nažalost, to je istina koja pokazuje dokle smo stigli u “civilizovanoj objektivnosti”!
Niko i ne pita koliko su plate i zarade recimo u „javnom medijskom servisu koji je svojina svih građana”? (Cvrc!) Koliko se ko ugradi u litar mleka dok ono stigne od krave do stola u dečjem vrtiću?
Nije važno što nam deca ginu tamo gde bi trebalo da su najbezbednija, u vojsci i pred očima policije, ni to što policija i sudovi više štite kriminalce nego poštene građane! Nije važno ni to što je normalno da radnici godinama ne primaju platu a niko zbog toga nije na robiji! Važno je samo pljuvati po EPS-u!
Konkurs će biti poništen jer se potkrala greška! Po uslovima ”... zagarantovan je veliki broj pojavljivanja u sredstvima javnog informisanja ...”
EPS-u je zabranjeno da se pojavi pred javnošću i svaki urednik koji bi pustio predstavnika EPS pred kameru bio bi odmah najuren a možda i zatvoren! EPS-u je svaki objektivni kontakt sa javnošću zabranjen!
Da li javnost ima bar neku predstavu o radu EPS-a? Da li je Agencija za energetsku efikasnost ikada javno objavila šta je to racionalna potrošnja električne nergije? Naravno, ne! Kada sam im se obratio odgovorili su da mogu da na nekom Internet forumu otvorim to pitanje! Treba da se nadglasavamo o jednom bitnom stručnom pitanju! Kao da je to red vožnje pa se dogovaramo da li će autobus krenuti ranije ili kasnije! Objavljivanje tog podatka je preduslov za svaki razgovor o ceni električne energije – bez obzira na to da li ona zaista treba ili ne treba da poskupi! U svakom slučaju, bez odgovora na to pitanje („Šta je racionalna potrošnja električne energije?”) svaka rasprava o ceni svodi se na puko cenjkanje!
Činjenica je da postoje neka uputstva koja bi Kir Janja potpisao sa zadovoljstvom. Svode se na to da se energija ne troši! Van svake pameti! Racionalna potrošnja znači da se potroši onoliko energije koliko je neophodno ali da cena utroška bude što manja! (Odgovorio sam na to u nekim predavanjima ali ovaj tekst nije mesto za dalje objašnjavanje te oblasti!)
Ko imalo prati štampu zna da se (opravdano!) mnogo pisalo o bombi podmetnutoj pod prozor jednog novinara - znači vanstana! Pisalo se mnogo i tada i na godišnjice tog događaja, stalno prozivajući MUP što nije otkriven počinilac.
Kada je U prostorije EPS-a u Smederevu ubačena bomba o tome niko nije pisao! U samom je preduzeću sazvan zbor radnika i svima je naređeno da o tome ništa ne govore i ne komentarišu u javnosti! Niko to nije osudio! Samo se u lokalnom listu pojavila beleška da šalter u Nemanjinoj neće raditi! Čak i ako bi se neki urednik usudio da EPS-u da malo prostora, niko iz EPS-a ne bi smeo da kaže istinu!
Skoro je pisano o grupi građana koja je napala radnike Beogradskih elektrana kada su hteli da isključe neplatiše. Već se pominju i druge mere koje treba preduzeti! (Opet opravdano!)
Čuvari zatvora su najavili štrajk zato što je njihov kolega prebijen van radnog mesta. (Još se ne zna ko je to učinio!)
To su pojave koje se radnicima EPS-a dešavaju svaki dan ali o tome niko ne piše niti bi sindikat EPS-a smeo da štrajkuje! (Bili bi pohapšeni organizatori!) To je normalno jer je EPS DNB1!
Ni jednog novinara, političara ni građanina nije sramota zbog svega toga!
Njegovo Veličanstvo Najveći Bravar Svih Naših Naroda i Narodnosti, dodelio je EPS-u titulu DNB1 a njegovi je sledbenici prihvatili pa je čak i jeftina energija greh EPS-a!
Naravno, teško je razmisliti i zaključiti šta je istina – za razmišljanje treba držati prst na čelu! Daleko je lakše poput papagaja ponavljati ono što govore vlastodršci! Rizično je suprotstaviti im se, i uperiti prst u njih jer samo oni (vlastodršci) i mogu biti jedini stvarni krivci za sve naše probleme!
I najglasniji će se, iz tog hora, ipak složiti da su neosporne sledeće činjenice:
- papagaji oduvek imaju ptičju pamet!
- za napredak društva potrebno je više od ptičje pameti!
U ovoj državi vlada tiranija i teror pušača! Nepušačima se silom nabija duvanski dim u pluća, svuda bez ikakve razlike: na svim javnim mestima, na ulicama, čak i u parkovima i zdravstvenim ustanovama. Posebno napominjem da nije izuzetak ni Institut za onkologiju i radiologiju, gde se leče bolesnici od raka! (Ležao sam tamo mesec i po dana!)
Silovanje koje je legalizovano!
Moja je odluka da u svom stanu zabranim pušenje naišla na opštu osudu – čak i mnogih nepušača! Kao: „Niko ti neće doći ako ne može i da zapali!“
Ne mora, ali je zabrana ostala!!!
Logika pristalica tog terora i silovanja, je nekako ovakva: kada odem kod pušača u goste, on pali jer je kod svoje kuće i u njoj mu mora biti potaman. Kada dođe kod mene, opet pali jer ga poštujem kao gosta i mora mu biti potaman. Drugim rečima pušaču mora uvek biti potaman!
Da li treba nekada i nepušačima da bude potaman, bar toliko da udišu vazduh bez duvanskog smrada – makar i samo u svojoj kući?
Mnogi će pušači reći: „Ja pitam, da li mogu da zapalim.“
To izgleda ovako: čim uđe u kuću, stavi cigarete i upaljač na sto, i (tek onda!) pita! Da li to znači da očekuje da bude odbijen? Nije li to isto kao kada bi čovek ušao u nečiju kuću, svukao se, i onda upitao domaćicu: „Možemo li da se po...legnemo?“ U čemu bi bila razlika?
Postoji samo jedan jedini način da pušač pokaže stvarno poštovanje prema domaćinu – nepušaču: da i ne pokušava, ni pod kakvim izgovorom da zapali! Sve je drugo, najblaže rečeno, bezobrazno!
To što je takav bezobrazluk omasovljen ne čini ga ništa manjim! Naprotiv!
Stavi svugde table: Pušenje strogo zabranjeno, tako da kada gost upita može li da zapali, ti skreneš temu na problem njegove nepismenosti i ponudiš mu da ga tog momenta počneš opismenjavati sričući mu ono sa table:P U Š E NJ E S T R O G O Z A B R A NJ E N O.......
U velikoj meri se slažem s tobom, ali ipak ne sasvim. Činjenica je da se pušači, bar kad je reč o onima koje sam ja susretala, vrlo često ponašaju sebično. To je u vezi sa onim što si napisao kako se podrazumeva da pušač u svojoj kući puši jer je to njegova kuća, ali i u gostima se očekuje da domaćin bude "gostoljubiv" pa i ako ne puši, dopustiće to pušaču da bi se ovaj ugodno osećao.
U suprotnom, stvari već puno teže funkcionišu... Ne mogu da zamislim lice pušača u čijoj kući bih zamolila da se ne puši dok sam ja tu, jer mi to smeta...
Kad sam govorila o sebičnosti, ona se vrlo često ogleda i u tome što pušači zaboravljaju, odnosno negiraju štetnost pušenja čak i kada je reč o njihovoj deci. Podsmevaju se statistikama, izvlače ko zna otkud primere nekih baba koje su pušile godinama i svejedno doživele zamalo pa stotku.
I sad, kad je nastupila zabrana pušenja u određenim institucijama, ustanovama, smatraju kako su njihova pušačka prava ugrožena i osećaju se kao diskriminisana grupa, zaboravljajući na diskriminaciju nas nepušača koja je postojala godinama unazad. Mogla sam da izađem van ako mi se ne dopada da udišem duvanski dim, a sad kad se to od njih očekuje - e, to nije u redu...
Ono u čemu se s tobom ne slažem jeste pomalo krut stav - sasvim je OK što ne dopuštaš pušenje u svojoj kući, ali je isto tako na mestu da pušač pita za dopuštenje i naravno, da se ne uvredi ukoliko mu se ljubazno kaže kako se u toj kući jednostavno ne puši.
Priznajem, još uvek u mojoj kući gosti mogu da puše, nekako smatram, očekujem da je i njima potrebno neko vreme da se prilagode, jedino što me donekle iritira jeste to da su poneki u stanju da ispuše i kutiju cigareta, bez imalo suzdržavanja, iako znaju da su u kući nepušača.
Sorry, baš sam se raspisala.:) Poenta je u tome kako bi trebalo da postoji uzajamna tolerancija.
pa, stanje je ovakvo: pre nekoliko meseci, izlepili filozofski fakultet u novom sadu posterima o tome kako je pušenje zabranjeno u svim prostorijama u kojima se obavlja obrazovno-vaspitni rad (i još neke kategorije, koje neću pominjati jer nisu bitne za priču). poster zalepljen i na vrata biblioteke na fakultetu. ulazim u biblioteku, a bibliotekar lično sa cigaretom u ruci. da znam koga treba da zovem u ovakvim situacijama, ja bih ga lično prijavila istog momenta. drugi primer: isti fakultet, prodekan za nastavu. razgovaram sa ženom u njenoj kancelariji, u dekanatu, a ona preda mnom pali cigaretu. treći primer: ispit u drugoj godini. usmeni koji traje od 11 ujutro do pola 11 uveče, bez pauze. predavač i asistent u kancelariji dva sa dva. bez pauze. pale cigaretu jednu za drugom. a studenti ulaze jedan po jedan. i ostaju unutra bar po sat vremena. treba li šta dalje da pričam?
hvala bogu što se u mojoj kući ne puši. pušači koji nam dolaze u goste to znaju, i dobrovoljno izlaze napolje ako baš ne mogu da izdrže bez cigarete. izlaze napolje bila zima ili leto. a uglavnom mogu da izdrže bez cigarete. pušenje je u kući dozvoljeno samo u izuzetnim prilikama, čija brojka ne prelazi 3 godišnje. hvala bogu na tome.
meni dim jako smeta. sinusi mi se napune dimom i ne mogu da dišem kako treba, a oči počinju da me peku i da suze. kako objasniti pušaču da fizički povređuje nepušača?
„Javni medijski servis“, „svojina građana“ podržava i širi paranoične ideje
„Javni medijski servis“, „svojina građana“, objavio je da Internetom kruži upozorenje da je opasno telefonirati dok se mobilni telefon puni. Iako je u pitanju očigledna glupost, brže bolje su pred kamere doveli i stručnjaka! Postavili su pitanje: „Može li čovek da strada ako telefonira dok se mobilni telefon puni?“ Odgovor glasi: „Može!“
Činjenica je da je odgovor veoma blizu da bude tačan! Ako nastane određena vrsta kvara na punjaču (inače veoma retka!!!) i istovremeno određena vrsta kvara na telefonu (takođe veoma retka!!!) i ako osoba koja telefonira dotakne određen deo telefona (opet se retko dešava!) i ako ista osoba stoji u kadi, bar do članaka u vodi! (Možda svi baš tako rade ali još nisam imao priliku da vidim!)
Isto su tako mogli da postave pitanje: „Čovek stariji od 80 godina, prvi put u životu igra „Loto“. Pošto ne zna tu pravila popuni redom brojeve od jedan do sedam i jedini dobije glavni zgoditak koji baš tada bude sto miliona evra! Može li se to desiti?“
Naravno da može!
Zaključak: nikako ne igrajte Loto jer će zgoditak odneti neki osamdesetogodišnjak koji igra prvi put u životu!
Svako ko ima i malo pameti postaviće još jedno pitanje: „Da li to treba očekivati?“ Naravno: „Malo sutra!!!“
Isto se toliko može očekivati i da neko strada dok se mobilni telefon puni!
Da li „javni servis ...“ zaista nema bolje ideje kako da utroši ogromne pare od pretplate i reklama, nego da podržava i širi paranoju budala koje se, očigledno, plaše i sopstvene senke?
Zastrašivanje ima jedan jako bitan produkt važan za "držitelja vlasti": narod ćuti i trpi. "Ko mari za prazan stomak kad može da se pogine od mobilnog, ili kad pomračenje sunca proizvodi kancerogeno zračenje?" A stvaranje paranoje je siguran put za večno (o)drža(va)nje (na) vlasti, jer paranoja se teško leči.
ja tek nedavno saznah da moji roditelji odbijaju da plate pretplatu za tv. mama kaže: reklame neću da plaćam. boga mi sam se zamislila čuvši ovo. u pravu je.
„Ljudska glupost i svemir su beskrajni – ali za svemir još nema pouzdanih dokaza!“ Albert Ajnštajn.
Neosporno je se civilizacija širi na sve strane slično tečnosti koja se prospe na patos. I sasvim male neravnine utiču da širenje tečnosti ne bude ravnomerno. Izgleda da i u ljudskom društvu postoje slične „neravnine“ koje utiču na neravnomerno širenje civilizacije.
Laži i gluposti se, nažalost, šire mnogo brže i više nego sve drugo!
Pogleda li se materijalno razvijeni svet, najveće prihode ostvaruju reklamne agencije, tj. proizvođači laži! Svaka je reklama neobjektivna i samim tim predstavlja deformisanje istine, odnosno laž!
Raste broj prikaza poput „Velikog brata“ i „Farme“. Pitam se da li bi ijedan roditelj rekao detetu: „Vidi kako se ponašaju oni na tv pa se i ti ponašaj tako jer je to lepo!“ Naravno, to isto važi i za Skupštinu! Lično bih više voleo da moja deca nalaze uzor u kovinskoj bolnici ili „Lazi Lazareviću“!
Svakodnevno se objavljuju novi zapisi u Ginisovoj knjizi rekorda. Najduži nokti ili kosa, najveći broj osoba u jednoj sauni, najviše pojedenih hamburgera, i slične „mudrosti“. Samo se pitam kada će se pojaviti rekord u jedenju peska ili go...riva!
„Civilizacija“ očigledno gluposti ne može da nazove pravim imenom i stavi ih na odgovarajuće mesto!
Kuda vodi „civilizacija“ koja ne zna da odbaci beskorisne (i štetne!) gluposti?
srlja u svoju propast. znaš ono, kad se dođe do određenog stupnja u procesu evolucije, nastupa raspad. pa, čini mi se da je ljudska civilizacija svoj vrhunac doživela nekoliko hiljada godina pre hrista-
Ljudi različito uvažavaju životne činjenice. Za neke se kaže da su „sa obe noge na zemlji“ jer se ravnaju prema stvarnim mogućnostima, a drugi su „sa glavom u oblacima“ jer su im presudne samo želje – ma koliko da su neostvarive. Većina je naravno, kao i uvek, negde između.
Osobi „sa glavom u oblacima“ dovoljno je samo da zaželi nešto, pa da to odmah posmatra kao gotovu, ostvarenu, činjenicu. Tako, neko čija je visina „metar i žilet“ a težina „30 kg sa sve krevetom“, može zaželeti da postane vrhunski košarkaš. Čak se može desiti i da svakodnevno, uporno trenira. Poznat mi je i slučaj studenta koji je upisao tehniku iako je još od prvog osnovne kuburio sa matematikom jer „biti inženjer lepo zvuči!“ Naravno, nije teško pogoditi kakav je, u oba slučaja, krajnji ishod!
Takvoj osobi onda nije daleko ni misao da bi sve bilo bolje da je neko nije omađijao, uvračao, urekao ili bacio čini!
Zanimljivo je da „razrešenje“ od uroka može biti čak i veoma uspešno – ali samo u pojedinim slučajevima!
Neki se panično boje da sami uđu u lift – ponekad i do 10. sprata idu stepeništem! Takav nađe „pouzdanu“ vračaru, i ona mu za teške pare „skine urok“. Čovek dođe kući i „hrabro“ uđe sam samcijat u lift! Pogleda se izašavši iz lifta, i vidi da mu nije spala kruna s glave (nebitno je što je nije ni imao!), nisu mu porasli rogovi i rep (još važnije: nisu se ni smanjili!!! :)), i kaže: „Svaka joj čast, uspešno mi je skinula čini! Nije mi ni žao za onih par stotina (ili hiljada!) evra!“
Kad se bolje pogleda, stvarno mu je pomogla!
Neki zaista imaju srece!da li upornoscu ili samouverenoscu ostvare svoj naum.Pamet nije bas po ovome potrebna! :)))))A sto se tice fobija(pravih,a ne umisljenih ) tesko da vracare pomazu.No ljudi su spremni da poveruju ,akone u lekatre onda u vracare.(to nisu pravi fobisti),a ljudi imaju para ,sta ces takav smo narod ;(neka se cuje da imam para) Zar ti Diplomirani tonisi shvatio?Akose da vracari cuce se ,a da li je pomogla.....
Opšta je težnja da se i osobe sa posebnim potrebama, fizičkim, mentalnim ili seksualnim, uklope u svakodnevno okruženje – bez ikakvog izdvajanja. Bojim se da će se i u ovom slučaju preterati pa će, naprimer, zatvoriti sve ludnice („ludare“) osim, naravno, Republičke, Pokrajinske i Opštinskih skupština!
Jedini kojima se ne obraća pažnja jesu talentovani i nadareni! Dovoljno je samo pogledati koliko pažnje visoki državni funkcioneri posvećuju uspesima na raznim takmičenjima i olimpijadama – naučnim i sportskim.
Primera radi u jednoj (beogradskoj!) školi ne samo što sa decom, koja su išla na takmičenje iz matematike, nisu uradili ni jedan jedini zadatak, nego se nadležna nastavnica nije potrudila ni da detetu koje se (ipak!!!) plasiralo na dalje takmičenje, dostavi obaveštenje (dobila ga je blagovremeno, u pismenoj formi!) gde se, i kada to takmičenje održava!
Očigledno vlast smatra da su oni pametni pa će se snaći sami.
Verujem da hoće zaista!
U inostranstvu!
Vlast oduvek podržava isključivo sebi slične!
Pametni moraju da scekaju da se pokazu!sportisti donose zlato.spoprt je veoma vazan,anauka moze i da saceka!Ako neko u inostranstvu prizna nasu pamet ,e onda vredi i pominjati nasu decu !Vidis i drugi su to primetili
Pametni treba da gledaju u zvezdu padalicu (mozda im donese srecu!)
A toliko imamo nasih (zlatnih) naucnika ,ali njihovozlato ne sija kao ono sportsko!Ostaje nam nada ,mozda ulaskom u Evropu se nesto promeni.Samo da ne bude po onoj nasoj _lipsi magarce dok......
P.S.Dala samkomentar i na prethodni tekst(anoniman)
kad se setim svojih gimnazijskih dana: svake godine je mnogo nas iz škole osvajalo mnogo medalja na takmičenjima svih nivoa, a lokalne novine nisu nikad našle za shodno da pomenu neko ime. ali zato važno da su izreklamirali sve kamenoresce u opštini, i sve stanove u izgradnji, da su objavili čitulje i umrlice na 10 strana...
Ljudsko je društvo puno predrasuda. Nastaju slučajno ili zato što odgovaraju određenim grupama – najčešće onima koje imaju manju ili veću vlast, ili interes da predrasudu podržavaju. Poodavno sam napisao: „Predrasude su intelektualni korov: nezadrživo se šire i razmnožavaju, a veoma teško iskorenjuju!“ Ponekad su toliko ukorenjene da im, čak i njihove žrtve više veruju nego očiglednim dokazima!
Jedna od duboko ukorenjenih predrasuda jeste da je svaki ženski roditelj automatski dobar roditelj! Zato se prilikom razvoda niko i ne upušta u stvarne porodične odnose. Zaposleni u Centrima za socijalni rad i sudovima, puni sebe, do beskonačnosti naduveni zbog sopstvenog uverenja da su jako važni i pametni, decu jednostavno dodeljuju ženskom roditelju. Bez ikakvog razmišljanja! (Manjak razmišljanja i jeste odlika „pametnih“!) Čak i onda ako taj ženski roditelj izričito izjavi da mu deca ne trebaju ako ne dobije stan!
To se isto desilo i prilikom mog razvoda.
Srećom po moju decu, u to je vreme zakon još poznavao izraz „nužni smeštaj“ pa sam mogao da ostanem uz njih i izvedem ih na put.
Neću da navodim nikakve dokaze ovom opisu. Oni koji žele da vide istinu, vide je svuda oko sebe – ostalima nikakvi dokazi ne vrede.
Mogu mirne duše da kažem da sam, uprkos svemu, svoju decu uspešno izveo na put. Kada bih to morao da dokazujem imao bih svedoke kojima se u ovom slučaju može verovati: sva moja bivša tazbina, bar desetak lica – izuzev jedne jedine osobe među njima!
Koliko je moja sudbina surova najbolje pokazuje sledeći primer: dok sam bio sa bivšom ženom u istom stanu, nastao je požar u zgradi. Upravo sam joj ja spasao život! Na zlobi i okrutnosti ove šale moje Suđaje pozavideo bi joj i sam markiz De Sad! Uostalom ne bih se nimalo iznenadio ako joj je baš on glavni savetnik!
Kada je i sin (najmlađi je) završio školovanje napustio sam stan koji sam dobio od svog preduzeća a sudski je dodeljen mojoj bivšoj ženi, i uselio se u svoj koji sam (u međuvremenu) nasledio. Tu mi se pridružila jedna mlada dama. (1946. – ne komentarisati!!!)
Pokazalo se da nam stan u kome smo bili, iako je sam po sebi izvanredan, ne odgovara. Naime, od parkinga do stana ima oko 130 stepenica a zgrada nema lift! (Delo Bravarevih projektanata oko 1980.)
Napustili smo taj stan i prešli u jedan prizemni.
Pošto više nismo imali nikakvu objektivnu smetnju za život, ispostavilo se da nam u našoj vezi ne ide. Rastali smo se. Ako je to olakšavajuća okolnost, nismo se rastali kao neprijatelji. Naprotiv! Upravo mi zbog toga nije žao što smo pokušali, bez obzira što je pokušaj neuspeo. Postoji samo jedan način da se sazna može li se živeti sa nekim: pokušati! Imali smo dovoljno hrabrosti da pokušamo i, ako smem da kažem, dovoljno razuma da se lepo rastanemo. (Ko se slaže sa izjavom o razumu, neka ne prenosi dalje jer ću ostati bez licence i teško stečene Diplome!)
Ostao sam sam u stanu. Nisam pristalica velike porodične zajednice roditelja i dece. Smatram da deca moraju živeti svoj život – bez obzira da li roditelji smatraju da bi trebalo da bude drukčiji. Zato je najbolje da živimo odvojeno.
U ovakvoj se situaciji običnu svi žale na samoću. Naravno i ja. Kada se, naročito u zimsko vreme, vratim u stan lepo bih osetio pritisak – kao da me neko zajahao. (Tako sam dok su bili mali nosao svoju decu, samo je u ovom slučaju teret mnogo teži.) Tek sam tada shvatio kako su nastala narodna verovanja u razne „sanđame“, izmišljene ale, i duhove koji, naročito noću, napadaju usamljene prolaznike i putnike!
Pored samoće opterećivala me je i kuhinja. Nikada u životu nisam voleo kafane pa sam se radije hranio sam. Prosto ne znam šta me više „oduševljavalo“, da li pripremanje jela ili pranje posuđa i sređivanje kuhinje!
Odlučio sam da odem u starački dom! (Stan nisam prodao – dom plaćam od svoje penzije!)
Ovde sam u dvokrevetnoj garsonjeri. Najčešće sam tokom dana u gradu. U retkim prilikama kada sam u domu, obično sam sam u sobi. Uprkos tome, više ne osećam pritisak samoće – znam da će se moj „cimer“ vratiti u sobu, kad – tad!
Dom ću detaljnije opisati u jednom od sledećih priloga.
Najveći je nedostatak doma što imam „cimerA“ a ne cimerKU“ – ali i o tome drugi put!
U svem tom seljakanju bio sam bez stalnog priključka na Internet. U poslednjem (prizemnom) stanu nije čak bilo ni fiksnog telefona. Nemam ga ni sada, ovde. Obećali su mi, ali ću se ipak radovati tek kada ga dobijem! ()
Još sam u aprilu uplatio 3G Internet kod MTS. Naravno, ni danas ne mogu da ga koristim!
Pokazalo se da je birokratija MTS (kao i svuda!) suviše moćna da bi iko mogao da utiče na nju, a suviše glupa i nemoćna da reši i najmanji problemčić (ne problem!), pogotovu ako je tehničke prirode.
Ponekad odem u svoje bivše preduzeće ili kod nekog prijatelja koji ima Internet pa pogledam ponešto i nadam se da ću uskoro doći do kakvog – takvog, sopstvenog Internet priključka.
Svaka cast ! izvesti decu na pravi put nije lako!
ja sam sama izvela svoje dete (bez muza,ravelasam se)i znam svaki trn na koji sam stala! A sto se tice dame .Da li se gospodin Diplomirani zapitao?"Nije li neuspeo pokusaj ostavioduboku brazdu bola "mladoj dami"??!! Znaci ,za njega je dovoljno pokusati......Treba li jos nesto(zapitati se u cemu su on i ona pogresili i mozeli se ispraviti greska).Dama neka se zadovolji svojim neuspehomi gleda u zvezde,mozda ce jedna nesto sapnuti Diplomiranom.To joj jedino ostaje ,a nada !!!!!!!!!!!!! kakva velika zabluda ! Zar postoji nada .Zensko........(luda glava) rece nas narod ! Veruje svom srcu. Svitanje
Anonimanmeseceva_sonata (Neregistrovan) je rekao...
samoc aje veoma teska .treba imati druga .Ponekad godi i kada popijes caj iz solje sto ti neko doda. < A o ostalom i da ne pricam:))))Nadam se da ces naci cimerku. Meseceva_sonata
.
samoca je teska,barem meni!
ponekad je dovoljno da popijes caj iz solje koju ti je neko dodao:)
Da ne pisem o drugim stvarima.Nadam se da ces naci cimerkuuuuuuuuuuuu
meseceva _sonata
Samoca je veoma teska! barem meni.ponekad je dovoljno sa nekim popiti solju caja (pogotovo ako je iz ruke drage osobe).a da ne pisem o drugim momentima! Nadam se da ces naci novu cimerku,jer za sada imas cimera.
meseceva_sonata
Vazno je da ti je savest mirna, a to sa domom najbolja stvar koju si uradio, bar mi se tako cini i sve nesto mislim da cu i ja tako iako nisam ni presla fazu udaje, radjanja i odgajanja dece...cela ta odluka deluje mi ispravno. Sto se samoce tice, cini mi se da je prolazna, da dodje i prodje bas kao i lep i suncan dan. Vazno je dakle da nemas gorak ukus ustima posle svega...to je ustvari mozda i najvaznije. :)))
ponekad je bolja samoca od toga da zivis sa nekim ko ti nije drag i sa kim je psihicki tesko izdrzati.........ipak.............sve je to zivot))))))))uzivaj......pozdrav
Pojmu penzioner(ka) je vrlo često sinonim DnevnikoMAN(ka).
DnevnikoMAN(ka) mora svakog dana uredno da dobija svoje doze Dnevnika inače (ako recimo emitovanje kasni samo nekoliko sekundi) počne da krizira: niz čelo se slivaju krupne graške znoja, telo počinje da drhti, govor postaje nerazgovetno zapomaganje, ponekad prelazeći u urlanje.
DnevnikoMAN(ka) se namesti ispred tv prijemnika bar pola sata ranije, odmah prebaci na Prvi program da slučajno ne propusti makar i delić špice. Sve pokušaje ostalih ukućana da dogledaju neku emisiju koja se završava „samo“ 15 minuta pre Dnevnika, na bilo kom drugom programu, DnevnikoMAN(ka) shvata kao top, ili bar pušku, uperenu u svoju glavu.
Blaženo saslušavši špicu sačeka da počnu vesti i sluša ih na svoj način. Navodim običan primer.
Spiker objavljuje: „Pošto se ovih dana govori o vanrednom povećanju penzija zbog povećanja troškova života, zamolili smo nadležno ministarstvo da objasni o čemu se radi i da li ...
Tog trenutka DnevnikoMAN(ka) počinje da urla: „Lažu, barabe jedne pokvarene! Samo obećavaju a ništa ne daju. I ne misle kako da će običan penzioner da sastavi kraj s krajem sa penzijom od 150 ili 200 evra...“
Za to vreme spiker nastavlja: „... u tome ima istine. Dobili smo odgovor da ... ekonomska situacija ... država ... bla, bla, bla ... i da je zato bez ikakvog osnova izjava...
DnevnikoMAN(ka) ne čuje ništa od toga jer i sam(a) nastavlja: „... sve poskupljuje, samo sebi stalno dižu plate, ne vode računa ni o kome osim o sebi. Lopovi jedni samo kradu i pljačkaju, nema gazde u kući, zato tako i ide!“
DnevnikoMAN(ka) se najzad smiruje dok spiker završava započetu vest: „... da će se penzije vanredno povećati zbog povećanja troškova života.“
Sutradan DnevnikoMAN(ka) priča: „Sinoć su na Dnevniku najavili vanredno povećanje penzija!“
Nneko voli dnevnik ,neko ne, vec cita teletekst (naravno samo ono sto ga zanim
a ) oni sa velikim penzijama su ne zainteresovani(ako se povecaju OK)Dnevnik je za neupucene. Neko gleda i dnevnik i umetnost,nauku,film i et cetera........:)))))))))))))
Da, to bas tako biva... Mada moju mamu npr. zainteresuje sve ono sto pogleda duze od 15 sekundi. Samo se zablentaci u tv i kaze: Ne diraj gledam! I stvarno gleda...tv shop...telefonski kviz...najmatorije filmove koje je vec gledala, nemacke bez titla iako ne zna nemacki i tako...voli zena.
Žalio mi se prijatelj, dugogodišnji samac, da bi se oženio ali ...
Namera poznata svima u njegovoj okolini. Zato je njegova poznanica, jednom prilikom, dovela kandidatkinju za udaju, da se njih dvoje upoznaju.
Domaćin ih je ponudio da sednu, pristavio kafu i seo sa njima za sto. Čim je seo „udavača“ ga, bez ikakvog uvoda, upita: „A šta ćeš da mi pišeš?“
Čovek sočno opsova i povika: „Marš napolje obadve, inače ću vas izbaciti!“
Pošto se i penzionisao kao profesionalni sportista (nikada se nije bavio bilo čim drugim), još uvek je dovoljno jak (i lud!!!), i zaista bi ih izbacio, da nisu same izašle.
Kada se govori o sklapanju braka uvek se govori samo o ljubavi. Sve ostalo se proglašava nevažnim.
Ako je tako, bilo bi logično da budući supružnici razmišljaju o tome da li im je bolje da budu sami ili da žive sa određenom osobom. Ako mogu da kažu: „Sa tom osobom mi je bolje nego bez nje.“ brak bi imao smisla i mogao bi se održati. Međutim, ako iz te veze treba da proizađe, pre svega, neko „pisanje“ ili bilo kakva druga materijalna korist – za života ili posle smrti partnera, ostaje pitanje šta je to zaista?
Nije li to trgovina (ja tebi ..., a ti meni pišeš), pohlepa, i ustvari samo jedan oblik prostitucije, jedino što se ovaj put „razmena dobara“ ne obavlja na ulici.
Za takav se par nikako ne bi moglo reći da žive jedno SA drugim, pa čak ni jedno PORED drugog. Najtačnije bi bilo da žive jedno PROTIV drugog, jer se najčešće oboje trude da drugom što više zagorčaju život – čak su, na neki način, i srećni kada u tome naročito uspeju! Njihov se međusobni odnos stvarno nimalo ne menja, bez obzira što možda spavaju u istom krevetu i upražnjavaju seks jedno sa drugim – sve je to uračunato u obaveze koje su (na)plaćene „pisanjem“!
Da li će u tom, trgovačkom, odnosu, uopšte, par biti jedno drugom potpora u životu ili kamen o vratu?
P.S. Već duže vreme nemam stalan pristup Internetu. Tako će biti još neko vreme. Žao mi je što, zbog toga, ne mogu da čitam i komentarišem postove.
Zavisi da li govori musko ili zensko.Ako se desi ljubav onda smo jedno sa drugim , obicno gledaju korist .I muskarci traze stan od zene i zene traze od muskarca
, za ono stocine jedno za drugo.Bolnoje kada se u tim godinama zavoli ,aonaj drugi ne veruje ili jednostavno ne nalaze zajednicki jezik. <a nalazimose u vozu pri kraju kompozicije .<srecna sam sto sam u ovim godinama zavolelai ne treba mi nista osim njegove ljubavi,postovanja i vere ,jer i ja to osecam prema njemu .SVITANJE
.Ja sam sa njim ,a on))))))))))) nadan se ,sa mnom pa makar i u mislima
Moj zivot je usao u diboku jesen:)))))
Ode čovek na sahranu preminulog prijatelja. Sa njim pođoše sin i unuk. Nakon završenog obreda sin i unuk pođoše ali se on ne pomera. Sin poče da se nervira: „Da mi je znati zašto deda nikako ne polazi?!“ a unuk će na to: „Sigurno čeka da uhvati bidermajer!“
ha ha ...to je ka ona dvojca iz Tivta. Dva prijatelja u poznim godinama analiziraju svoje zivote i godine koje su proveli zajedno. Dogovore se ko pre ode Bogu na ispovest da onaj koji pretekne drzi govor.Odluce da probaju na licu mesta i jedan od njih legne na klupu a drugi pocne da govori:" E moj prijatelju koliko smo dana skupa proveli,koliko zena imali, a koliko se vina tek ispilo"... Kad onaj sto je lezao na klupi ustane i energicno viknu:"BJELOGA vina je*em ti boga, BJELOGA vina, e"....
Bogu beše dosadno.
Neprekidno jedno te isto. I da bi razbio dosadu, reče Bog: „Neka bude svetlost!“ – i bi svetlost! I svetlost nazva Bog dan a tamu nazva noć.
I bi veče i bi jutro, dan prvi.
Sutradan Bogu opet bi dosadno.
I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom, i bi tako.
I bi veče i bi jutro, dan drugi.
Ali Bogu i dalje bi dosadno!
Pet dana stvaraše nešto novo ali Mu i dalje bi dosadno.
Šesti dan stvori Bog čoveka po obličju svojemu: muško i žensko – stvori ih.
Bogu bi zanimljivo da gleda šta dvoje novostvorenih rade.
Novostvorena ONA poče odmah da priča i toj priči ne beše ni kraja ni konca. Tako, neprekidno govoreći, ona sređivaše sve oko sebe: pažljivo usklađivaše boje i oblike – bilo to potrebno ili ne.
Novostvoreni ON se ne obaziraše niti primećivaše njen rad već neprekidno odlažaše i donosaše neke, po njenom mišljenju, sasvim nepotrebne stvari.
Novostvoreni zaključiše da su jedno drugom odbojni i da se ne podnose! Ona ostade tu gde se zateče a on ode njoj nepoznatim putem i izgubi se. Oboje shvatiše da im je tako lepo i gotovo zaboraviše jedno drugo.
A Bogu opet bi dosadno!
I doseti se Bog: usadi oboma misao da im je život prazan i besmislen bez onog drugog!
U svojim neprekidnim lutanjima on se smesta okrenu tražeći nju, a ona se sva uzvrpolji tražeći njega! Njih dvoje i ne behu svesni da li je bolje da se nađu ili ne! Kada se nađu – ne podnose se; kada se ne nađu – žude jedno za drugim!
A Bog ih samo posmatra i milenijumima se odlično zabavlja!
To je zato shto Bog nije znao za Blog. U suprotnom mu ne bi bilo dosadno... Ha! Kako li bi njegovi postovi izgledali??? "Dragi taj i taj, ne mogu ti uslishiti molitvu iz tog i tog razloga..." "Danas sam se svadjao s Petrom..." Oprostite zbog bogohuljenja... nisam mogla da iskuliram... :D
kao prvo dobro nam dosao, konacno...vec sam se zabrinula, nedostaju nam tvoja pisanja..e sada kada si se vratio pao mi je kamen sa srca.... a trazenja medju muskarcima i zenama je bilo i bice...Bog je umesao svoje prstice samo toliko da ih nacne a ostalo su sami kreirali...kako su smatrali da je (valjda) najbolje.... pozzz
TU SAMMMMMMMM ura za mene)konachno)
DUDCE drago mi je sto si tu, sto pises, i sto uvijek sve kazes na divan nacin.Ova dva prva pisanja su bila samo provjera, jer nikako nijesam mogla da objavim svoj komentar.
Sto se tice Boga, zasto On ne bi sasao na zemlju pa da se on malo snadje u svoj ovoj guzvi?
Puno pozdravaaaaaaaaaaaaa
od I-R-E-N-EEEEEEEE))))))))))
Da vam kazem nesto, vama koji citate ovaj blog:
skoro sam imala priliku da procitam knjigu Ljiljane-Habjanovic-Djurovic -
Svih zalosnih radost.Jako zanimljivo stivo, misli, tema itd .......
Elem, gotovo pri kraju knjige, ovo od pocetka sam I NEKAKO svarila, ali sam naisla na jedan zanimljiv dio u kome se kaze sledece:
Sveti Petar, dok je jos bio na zemlji i mogao njome da hodi i da pripovijeda o Isusu Hristu, njegovom Ocu i svemu sto ide uz to, rekao je nesto STO ME JE ZACUDILO!
Pitali su ga njegovi prijatelji, ljudi koji su takodje bili sa Isusom Hristom i propovijedali hriscanstvo, zasto se ranije nije vratio i zbog cega se toliko zadrzao na putu.A on njima odgovara :Isao sam da pokrstim ljude mnogobosce i nekrscane!Za mnogobosce sam znala odavno, ljudi koji vjeruju u vise bogova, ajde da kazem i da vjerujem i u neznabosce, ljudi ne zele da vjeruju ni u sta, ali ZASTO DA IH KRSTI PETAR?To je bilo sporno!
Krstavao ih je zbog toga jer je jevreja jako malo i da hriscanstvo u svom tom haosu ne bi prezivjelo.Ovako je krstio i ostale ljude koji nijesu jevreji, pa ce hriscana biti mnogo vise i hriscanstvo ce se prosiriti i uzeti maha i ojacace.
Postavljam ja vama pitanje:Ko su onda svi ljudi koji nijesu jevreji a uzeli su hriscanstvo za vjeru?Dali smo mi u stvari samo bili tu kao stvari koje treba iskoristiti???????????????????????????
Kako je mogao tako da kaze?I zbog cega?Sta je pod tim podrazumijevao? Iskreno, kad sam to procitala bas sam se razocarala((((
Razmisljala sam ko sam ja ,kako je neko iskoristio moje pretke da bi prosirio svoju vjeru?I moje i svih nas?Zasto nas nijesu ostavili da vjerujemo u vise bogova, mada nam to niko ne moze ni zabraniti ako cemo realno da govorimo.Bas sam se iznenadila.............
Pozdrav
Samo jos da dodam da ne zelim nikog da uvrijedim sa svojim pisanjem, to je cisto moje misljenje, pa ako neko zeli neka mi pojasni ovo moje pisanje
Hvala
Trčeći, Alisa je u u trenutku nepažnje upala u neku rupu. Pad je trajao dugo ali se, neočekivano, bezbolno, zaustavila u prometnoj ulici.
Imala je utisak da se dešava nešto neobično iako nije odmah uočila šta. Morala je naglo da odskoči jer bi je inače, iako je bila na trotoaru, zgazila upadljivo raskošna limuzina, očigledno veoma popularne marke „Otimač“. Zbog zatamnjenih stakala nije videla ni ko je za upravljačem, ni ko se vozio u njoj. Samo trenutak kasnije, naiđe automobilčić marke „Fifi“ koji je više delovao kao simbol bede nego kao prevozno sredstvo. Alisi nikako nije bilo jasno odakle se, odjednom, stvorio saobraćajac, zaustavio „Fifija“ i počeo da piše kaznu, zbog izletanja na trotoar i ugrožavanja Alisinog života.
Alisa priđe i pobuni se: „Ali nije me on ugrozio! Bila je to ...“ Ne stiže da izgovori reč jer joj vozač dade znak da ćuti. Otvori vrata i ponudi joj da je poveze. Ona uđe i smesti se na teskobnom i dotrajalom sedištu.
Ostavivši saobraćajca iza njih, vozač se predstavi: „Ja sam Panta Običan.“; „Drago mi je! Ja sam Alisa. Gde smo mi ustvari?“
„Ova se država zove „Sveta i pravedna nebeska zemlja“ a grad se zove „Bojgrad“. Naziv nema veze sa strahom ili batinama, nego sa bojom. Da bi se bolje simbolizovala nepristrasnost, pravednost, čistota i nevinost vlasti države i grada, svi koji su na bilo kakvoj funkciji, ili su im bliski, premazani su svim bojama!
Saobraćajac mora da naplati kaznu za prekršaj – od toga mu zavisi zaposlenje i status. Kada bi samo pomenuo da je krivac vozač „Otimača“ izgubio bi posao. Zato se kazne naplaćuju od nas koji nemamo veze sa Otimačima.
Malopre sam ti dao znak da ćutiš jer da si optužila vozača „Otimača“ pozvali bi nas da svedočimo. Najkasnije dan pre pre zakazanog suđenja poginuli bismo, a nikada ne bi bilo razjašnjeno ni kako ni gde, ili bismo, po zvaničnim dokumentima izvršili „samoubistvo iz zasede“.“
Alisa se začudi: „Pa zar ovde nema zakona?“
„Ima, naravno! Sve je po Zakonu, tačnije, po njegovom tumačenju. Naime uopšte nema značaja šta piše u propisima! Zakon, onako kako je napisan, ne obavezuje nikoga! Obavezujuće je samo tumačenje koje ne daju donosioci Zakona nego oni koji su, za to, sami sebe ovlastili. Ako je i „tumačenje“ u tvoju korist, to još ne znači da imaš pravo! Svaki sudija može, bez ikakvih posledica po sebe i svoje zaposlenje, doneti odluku ili presudu, sasvim suprotnu i Zakonu i tumačenju! Najzad, čak ni presuda u tvoju korist ne znači ništa jer jer Sud neće sprovesti sopstvene odluke, osim ako su uperene protiv nekog siromaška koji nema nikakve veze sa vlašću. Samo je u takvom slučaju, neverovatno ekspeditivan! Taj je sistem uspostavljen još dok se ova zemlja zvala „Bravarija“.
Zakoni su, namerno, bili nedorečeni, da bi se naknadno „tumačili“. Tako je vlast bila u pravu kada je tvrdila da su propisi dobri. Narodu jedino nije bilo jasno zašto su presude, po tim propisima, uvek, samo i jedino, u korist Otimača!? Vlast je opet tvrdila da je tu sve jasno i čudila se što narodu nije sve jasno! Narodu je opet, sve bilo jasno, samo na drugi način!
Kasnije je na vlast došla partija Smena Posle Smrti pa je nastavila i usavršila taj sistem. Da bi ih zbacio, narod je poverio vlast koaliciji Drpi Odmah Sve koja je neprestano kukala kako nema odgovarajućih propisa a nije ih donosila iako je Skupština zasedala 24 sata dnevno, svih 365 dana u godini. Poslanici su glasali sa udaljenosti koje su se merile stotinama i hiljadama kilometara. Bilo gde da su bili, oni su tako zasedali – da to ni najjača leđa više nisu mogla da podnesu. Vladajuća se koalicija raspala i raspisani su vanredni izbori.“
„Zar to nije bilo dobro?“, naivno upita Alisa.
„Pokazalo se da nije! Prethodni su izbori bili neizvesni. Sada je bilo jasno da najveće izglede imaju četiri stranke: Drži Samog Sebe koja je prva napustila vladajuću koaliciju, Daj Sve, koja je bila njena okosnica, Samo Rub Svesti i Broj Dodati.
Svi otimači koji do tada ćutali i delili plen sa kolovođama grabeži, sada su se masovno učlanjivali u neku od tih partija. Za ranije otimačine nisu proganjani jer su bili drugorazredni igrači a sve je zataškavano zbog kolovođa iz senke koji su sedeli u vlasti. Posle izbora otimači postaju glavni i povlače se u senku a plen opet dele sa ranijim kolovođama.
Izbori se raspisuju s vremena na vreme samo da bi kolovođe i pomagači zamenili mesta, valjda da bi proveravali način podele podele plena između sebe. Još je Najveći Bravar svih naših naroda i narodnosti, za to uveo izraz „rotacija“.
Glasanje se stvarno svodi na biranje između Kurte i Murte. Iako tako ne izgleda, oni su, zajedno sa svojim saučesnicima i podrepašima uvek na istoj, a mi, običan narod, smo, isključivo, „ona „druga“ strana.“ To naš narod naziva „Jedenje bez kupusa!“
Panta ućuta za trenutak, pa pruži Alisi jeftinu plastičnu narukvicu: „Uzmi. Moja žena ne sme da je zadrži jer se na posedovanje nakita plaća visok porez – osim ako je zlatan ili dijamantski.“
On se okrenu ka Alisi dok je stavljala narukvicu i za trenutak izgubi kontrolu nad volanom. Alisa ne stiže ni da vrisne a „Fifi“ se prevrnu, i ona se, iznenađena, probudi u svom krevetu. Zaključila je da je najbolje da nikome ništa i ne priča jer je tako nešto, na javi, ipak nemoguće.
Pogleda svoju ruku i zaprepašćeno ugleda na njoj, nepoznatu, jeftinu, plastičnu narukvicu! P.S. Ovaj (odavno napisani) tekst sam morao da objavim jer je, očigledno, ponovo aktuelan. Nemam redovan pristup Internetu pa još izvesno vreme neću moći da čitam blogove. Veoma mi je žao! Pokušaću da to nadoknadim kada se stanje (bar malo!) normalizuje!
Alisa je "preskocivsi carobnjaka iz Oza" i stigla do zemlje cuda nadajuci se da je tu raj na zemlji. Shvativsi da je to ipak samo san treba je opomenuti da izlaskom na ulicu izbegne "citulju za eskobara" jer je u danasnje vreme na ulici sve moguce...samo se likovi menjaju a oni sto dolaze mnogo su vispreniji....e da, kao i u njenom snu glavni junaci ostaju GLAVNI JUNACI...njima se konto povecava a ni dlaka s glave ne sme da im fali...
U sredini novinskog napisa krupnim slovima je odštampano: „Kada mi je beba pala sa kreveta, pitala sam sve koje poznajem da li je i njima deta nekada palo. Kada su mi rekli da se to svima dešava, shvatila sam da nisam loš roditelj.“ (Sam napis nisam čitao.) Ne mora značiti da je neko loš roditelj zato što mu je beba pala sa kreveta. Ipak se pitam sme li se to dogoditi? Moja deca nisu nikada pala sa kreveta! Pošto sam se uglavnom ja starao o njima (radio sam sve – izuzev dojenja! :)) znao bih, i bio bih kriv - pre svega pred samim sobom! (Kada je moj sin, kao mali, bio nekoliko dana u bolnici zbog operacije, žene sa kojima je bio u sobi mislile su da je siroče jer nikada nije pominjao majku niti je ona dolazila u posetu! Ovo napominjem samo da bi se razumelo da sam stvarno bio uz decu – ne treba komentarisati!) Kako sprečiti da dete padne – ma kako bilo nemirno? Vrlo prosto: jedan veći peškir, ili tanje ćebe umotati kao valjak (rolnu) i taj valjak (rolnu) staviti u blizini ivice kreveta ISPOD čaršava ili prekrivača NA kome dete spava! (Ako ima više čaršava ili prekrivača staviti ispod svih!) Valjak (rolnu) treba okrenuti tako da se, ako bi se odmotavao, odmotava prema sredini kreveta. Beba može gurati čaršav ili prekrivač ali tu prepreku ne može odgurati jer je ISPOD! To je cela filozofija! Pomaže ako je dete čak i preko četiri godine! Da li je to stvarno tako teško uraditi? Da li je moguće da na toliko pominjanim tečajevima za trudnice to niko ne kaže? Pa šta se onda tamo uopšte „izučava“? Ako neko već dopušta da mu dete padne sa kreveta treba da zna ovu priču: Došao Haso kod Fate i Muje. Lepo se ispozdravljaše ali Haso vidi da nešto nedostaje. Seti se i upita: „A gdje vam je, bolan, mali Ibro?“; „Eno ga, bolan, spava na ormanu.“; Haso se zaprepasti: „Zašto, bolan, dijete spava na ormanu?!“; „Valah, ako spava na krevetu, ne ćujemo kad padne!“
P. S. I dalje tražim pesmu „Kad ne bude mene više“ ali sam taj post izbrisao.
Е Дудуче, ја не само да сам падала са кревета него је чак једном и мама кад је ишла у сред ноћи да види јесам ли пала стала на мене. И пад и тих 184 цм и 80 кг нисам ни осетила. И шта ми фали :)P.S. и даље тражимо песму!!!
ja sam imala obichaj da padam sa kreveta dok spavam kad sam imala oko 8 ili 9 godina, ali svako veche!! padnem, nit se probudim nit bozhe daj, nastavljam da spavam kao da se nishta nije dogodilo! :D shalu na stranu, apsolutno si u pravu i potpisujem sve shto si rekao, a vic je super! ;)
Mrzim da citam novine. Bas iz tog razloga! Koliko samo, budalastina, na jednom mestu! Padaju bebe? Dobar ti je onda taj savet. Zvuci logicno. A i vidi se da si iskusan tata:)
izgleda da sam propustila taj deo roditeljstva nijedno mi dete nije nikada palo a imam ih trojicu,douše sada kada su već odrasli desi se a padnu:iz matematike,biologije ili tako nečeg :)
Uh, nije mi sin pao sa kreveta nikada. Ali svašta je radio noću. Imao je običaj da u vreći za spavanje, žmureći, tapa-tapa dođe kod nas u krevet, a da se pri tome ni jednom na saplete. Ali je zato "uspeo" da upadne u šaht koji je bio samo delimično zatvoren i sakriven u travi. Možeš da čuvaš dete koliko hoćeš, ali neka budala ostavi tako šaht... Kad se setim toga i sada sam besna!
Ma to je i do djeteta. Imam ih tri. Dvije NIKADA nisu pale, ni mrdnule, a ova srednja je iskakala iz kreveca čim se imalo osovila na nogice (7 mjeseci). Samo što se okrenem, ona je na podu i puže brzinom munje što dalje od mene, da je ne vratim nazad
Ma, možeš da paziš koliko hoćeš, da bdiš nad njima i dan i noć, da predvidiš sve moguće i nemoguće situacije, ali kad se namesti - namesti se! Pao je sa tri godine na ravnom dvorištu, trčeći ka tati raširenih ruku, da bi pritom pukla arkada i pravac hirurgija - ušivanje! Sa četiri godine pao u sred kuće, pritom udario u peć, pukla koža iznad čela - opet ušivanje! Sa sedam godina igrao fudbal sa dečacima iz ulice, pao tako da je "sredio" koleno do uganuća, onda nameštanje, fiksiranje, mirovanje... I tako... Nije roditelj baš uvek kriv... Ali, da ima nesavesnih, ima ih, nažalost.
Ponovo jedan odlican i veoma koristan post. E moj duduce da deca samo padaju sa kreveta to i nebi bilo tako strasno, ali se desava jos gomila stvari koje normaln ljudsi um ne moze da zamisli. Novine su pune takvih moram da se izrazim LUDACKIH SLUCAJEVA, a sve iz razloga jer su roditelji cesto nespremni za brak a kamoli za decu. Situacija je u opste po pitanju dece alarmantna, sve meanje ih se radja a sve vise napusta. Da li si o tome razmisljao!?
@anagram, @BIBA povremeni padovi i udari su zaista neizbežni! Niti se može dete držati pod staklenim zvonom niti se može stalno biti pored njega. Kada dete prohoda i počne da si igra sa ostalom decom, roditelj svakako ne može uvek biti kriv! Ovde je reč o bebama koje mogu pasti samo kada su nestabilno ostavljene! Uostalom, šaht skriven u travi, verovatno ne bi video ni čovek koji se lagano šeta, a kamoli dete koje trčkara! @svetlana9 :))) @popprota hvala! Osnovna namera ovog teksta i jeste da opišem kako sprečiti da beba padne iz kreveta dok je mala. Zato sam tako detaljno opisao šta i kako treba uraditi. Žao mi je što tako jednostavne stvari ne govore na kursevima za trudnice. Što se tiče rađanja dece, u pravu si, ali sve dok društvo ne bude spremno da sagleda bar deo istine (istina se nikome ne dopada, a u ovom slučaju, naročito feministkinjama!), svako je napisano slovo samo gubljenje vremena!
Nemam dete a nesto ne znam da sam padala s kreveta, ali imam razne primere na pameti (tipa klince zatvoreno u autu na ne znam koliko stepeni, itd). Popprota je lepo kazao: nespremnih za brak i decu kolko volis. S druge strane, te skolice za trudnice... mozda se tamo i uce dobre stvari ali koliko buducih majki (i oceva), procentualno, to uopste pohadja? I koliko pazi na casu?
...kao mali nisam padao s kreveta (rekla mi mama), al sad kad sam mator već... zavisi od količine krvi u vinu... sinovi mi nokad nisu pali s kreveta dok sam ja bio pored njih, kasnije... ne znam... ovaj stariji mi malo čudan u poslednje vreme... pustio kosu i sluša metal... hmmmm...
Vidi sad - ako neko padne sa kreveta pa postane pametniji...onda super moze jos koji put ali ako pad donese promene u izgledu i ponasanju onda - kuku jado sto ucinje od sebe. Salu na stranu... kada je rec o bebama potpuno je normalno da se o svemu vodi racuna pa i o mogucim padovima iz kreveta, dupka, kolica... maximalna opreznost i savest oba roditelja...svaka cast Duduku na brizi koju je pokazao ali da je briznost podelio sa pripadnicom neznijeg pola bilo bi lakse... savet je svakako za pohvalu i prezentovanje mladim mamama
Vidi sad - ako neko padne sa kreveta pa postane pametniji...onda super moze jos koji put ali ako pad donese promene u izgledu i ponasanju onda - kuku jado sto ucinje od sebe. Salu na stranu... kada je rec o bebama potpuno je normalno da se o svemu vodi racuna pa i o mogucim padovima iz kreveta, dupka, kolica... maximalna opreznost i savest oba roditelja...svaka cast Duduku na brizi koju je pokazao ali da je briznost podelio sa pripadnicom neznijeg pola bilo bi lakse... savet je svakako za pohvalu i prezentovanje mladim mamama
Secam se, imao je nekih 8/9 meseci, bezbedno smesten u omanjoj ogradici za igranje, na metar od mene. Samo sto sam se okrenula - na dve sekunde, supicu da mu sipam - BUM/TRAS - naslagalo dete igracku na igracku, stao na sve to i preturio se iz ogradice, tik uz drvenu nogu od masivnog stola ! Sam Bog ce ga znati kako je bez ikakvih posledica prosao...i, eto vidis, desi se...slatko si me nasmejao ;-)
idem da urolam taj peshkir pa da stavim sebi u krevet, jer se meni i dalje deshava da ispadnem iz kreveta:P
a ti Duduche, ti si bre jedno divno bitje, da znash:D
ksks
Internet je relativno nova pojava. Oduvek su svaku novost neki prihvatali a neki kudili. Dok je pojava sasvim nova ovi su drugi obično znatno brojniji! (Vidi blogove: Ana Gram,mumio, koji takođe pišu o napadima na Internet i blog.) Istorija pokazuje da je uloženo mnogo truda, pa čak i mnogo para da se spreči primena Teslinih otkrića! Rezultat: danas je humanitarna katastrofa ako neko, sistematski, svakodnevno, nema struju bar šest sati! Struja u sve naše domove dolazi po Teslinom sistemu! Malo, po malo, i najveći su protivnici shvatili da je to civilizacijska blagodet! Ukratko, većini su malo kasno proradili klikeri, ali – bolje ikad …! Naravno, dok ti klikeri prorade, žrtve nisu za podcenjivanje! Ima jedna ovakva pričica: Dogovorile su se sve šumske životinje da pričaju viceve. Svaka mora da ispriča jedan vic. Ako se i jedna životinja ne bude smejala – pripovedaču ode glava! Istupi lija, smatrajući da će još jednom pokazati koliko je lukava i dosetljiva. Ispriča vic. Sve se životinje počeše valjati od smeha – samo meda mrtav ozbiljan! Po dogovoru ubiše liju! Niko da skupi hrabrost da nastavi. Onda prosto prinudiše zeca. Nije imao kud, ispriča i on vic. Opet se sve životinje valjaše od smeha a meda mrtav ozbiljan! Ode glava i zecu! Nemajući koga drugog, sada nateraše magarca. Magarac ispriča nešto sto je smatrao smešnim a sve se životinje zgledaše i ostadoše ozbiljne – samo meda odjednom poče da se cereka! Poče da se smeje, valja, suze mu pođoše na oči, zagrcnu se, umalo da se uguši! Kada je posle dužeg vremena malo došao k sebi, životinje ga upitaše: “Šta ti je toliko smešno medo?” Meda će na to i dalje kroz smeh: “Ala je dobar onaj – lijin!” Postoji i kraća varijanta: “Kako zasmejati plavušu (policajca) u ponedeljak?”; “Ispričajte vic u petak!” Dakle, stvar je prosta! Da ne biste prošli poput lije i zeca, bacite kompjutere! Ujutro uzmite ašov, motiku i grabulje pa na intelektualni rad! Ko nema gde – u park! Inače su nam parkovi nesređeni! Posle ručka na zasluženi odmor uz “Kasandru” ili neku drugu “visokointelektualnu” seriju! (Ne znam kako se zovu ove novije!) U 19.30 mora biti mrtva tišina jer morate da čujete svoje mišljenje o (belo)svetskim i domaćim problemima! Uveče opet “visokointelektualni” provod u kafani! “Najintelektualniji” je onaj koji popije najviše pića a uprkos tome još bude u stanju da se kreće! Poseban zabavni dodatak je kafanska tuča – toga nema svaki dan! Istina je da tuča nije baš uvek neophodna: Dolazi čovek sa zavijenom rukom na posao. Pitaju ga šta mu se desilo. “Ma hajde molim te! Bio sam sinoć malo u kafani. Popili smo po koje piće i pošao sam kući. Išao sam mirno, ne dirajući i ne izazivajući nikoga, ali mi, iz čista mira, jedna pijana budala stade na ruku!” Ko uspe da se sam vrati kući nikako ne sme da uključi svetlo ili šta drugo – zbog zračenja! Neka lepo upali sveću! Na dim i buku u kafanama niko ne sme da se žali jer nam je to još od iskona! Kakva bi to bila kafana ako bi bila provetrena a muzika diskretna? Takva svakako nije za “krem” ili “elitu” društva – tako reći “džet – set” (let od kafane do jarka!) Svi mi koji se ponašamo drukčije, zaslužujemo samo najstrožu osudu našeg “visokomoralnog” društva! Nažalost, u svakom žitu ima i kukolja!
Odustala posle prve dve recenice:( Internet NOVA pojava? Meni je, u svetu racunara, novo ono sto se pojavi pre dva do tri meseca maksimum, a kako internet postoji ihhaaaa (ja prve prezentacije profesionalno radila 1987), o cemu pricash????
Odličan post, kao i uvek. Ali, moram da odgovorim malo i MMMili, iako to baš nije po bontonu. Internet kod nas je počeo tek 90-tih, i to samo na nivou akademske mreže. To dobro znam jer sam učestvovala u tom projektu. A od tada sam stalno poslovno vezana za net. Ova priča da je nova pojava je veom tačna u našim, prilično zaostalim uslovima. I posle više od 10 godina, Internet je nova pojava kod nas, verovala ili ne.
novo je nesto staro 10 godina??? U svetu tehnike? Ma glupost! 1997. je FK Crvena zvezda imala svoje strane na Internetu, recimo. Nesto posle Olimpijski komitet... A to sto je RETKO je druga prica. I bash lepo sto si ucestvovala! Drago mi zbog tebe.
e da, dabar post, vrlo. Shteta shto je Mmmila, koju inache pozdravljam, jer navijamo za isti klub (ZVEEEZDAAAA:), nije skroz prochitala pa nije shvatila...Nije poenta da li je www nov ili ne, vetj je poenta kako ga kod nas tretiraju...a tretiraju ga kao neki porok, opasnost, josh malo pa kao neku drogu...shteta shto je tako...sve medvedi...ksks
Од коришћења интернета расту длаке на длановима, само да знате! Зато ја користим нове и побољшане аир макс дабл лејер латекс наруквице! Погледајте у најближем супермаркету...
Uf... ne osecam krivicu, sta cu. Ne mogu da citam, predugacak mi uvod u poJentu! Ali verujem na rec da je o tretmanu...cek, cijem tretmanu. Ko koga tretira? Cuj, pa neko tretirakuhinju kao neprijateljsku teritoriju, neko spavacu sobu izbegava u luku, neki pak smatraju da je mikrotalasna ubica iz potaje. I? Treba im vratiti tretman?
Zahvaljujem na pohvalama! Izbegavam da protivrečim damama ali moram da skrenem pažnju na Ajnštajnovu teoriju! Primer: ko se sa 17 upiše na fakultet veoma je mlad, a isti bi kao novopečeni polaznik srednje škole bio "mator k'o Biblija"! Internet je u odnosu na zemljoradnju, lov, pa čak i pijančenje - zaista nova pojava! Hteo sam da kažem da se "kasno paljenje", poput medinog, javlja u svim oblastima života! "Mede" teško (ili nikako!) prihvataju "novotarije". Uostalom, lično poznajem čoveka koji je je išao u "deveto selo" da za svoj plac nađe orača čiji plug vuku konji! Za njega oranje traktorom nije oranje! Ima li smisla takvom pričati o Internetu? Što se tiče MMMIle nisam ljubitelj sporta ali sam ipak pročitao ceo njen tekst! Nažalost, komentar nisam uspeo da upišem. :) Žao mi je što se upravo u Smederevu tako loše provela! :) Post iforgot2takemymeds.mojblog.co.yu/ me podsetio na još jedno "intelektualno dostignuće" koje sam sasvim zaboravio: umesto da gubi vreme na Internetu i blogu, narod treba da se zabavlja gledajući kako igra mečka!
wow, josh malo neznanja ovde. www nije internet, ali internet je www. S matematicke strane gledano, www je podskup od interneta. tek da ne ostanete u neznanju... jbg, ogromno vam je.
@Posetiteljka, ovde i nije reč SAMO i STROGO o Internetu (što god to bilo!) Suština je teksta i, koliko vidim, većine komentara, da li treba da se bavimo onim što nam je dato "od iskona" - zemljoradnjom (bez mehanizacije, naravno!), lovom (lukom i strelom, razume se!) i pijančenjem kao glavnom i jedinom zabavom - ili smemo da malo izmenimo i olakšamo svoj život?! Shvatanja su različita - lično sam pristalica korišćenja svih savremenih dostignuća nauke i tehnike, a pijančenje mi nije nimalo zabavno!
Post je fenomenalan, prica kao prica izuzetno zanimljiva, a poruku nazalost mnogi nece shvatiti ni za 100 godina jer smo mi Srbi veoma cudan narod i to je veoma tuzno.
Dobar post, cika Duduce, i mislim da si u pravu kad kazes da je nova pojava. Bez obzira kako to nama izgledalo, 90 % ljudi u Srbiji ne zna sta je net ili ima pogresnu predstavu o istom. Pozdrav!
Prosto je neverovatno kako se sa malo reči može reći mnogo! Tekst koji sledi je komentar neregistrovane (nažalost!) posetiteljke koja se potpisala kao "Cinična Cin". Toliko mi se dopao da ga prenosim u celosti i nemam šta da dodam! (Pošto se komentari ne mogu deliti na pasuse, dozvolio sam sebi slobodu da ga, kao tekst, izdelim, i podvučem ono glavno. Nadam se da mi Cinična Cin neće zameriti!)
"Ako vec verujete u Boga, morate se sloziti da da Bog nije zeleo da mobilni telefoni postoje, on ne bi dao ljudima sposobnost da ih stvore... I molim vas... bez izvlacenja na djavola... I njega je Bog stvorio... Znaci... i on je njegovo (zlo)delo :) Zaista ne shvatam cemu toliki fatalizam, strah od zivota, strah od nauke, strah od Boga, strah od munja, strah sam po sebi... Izgleda da je u trendu bezanje u neznanje i slepo grljenje neke novokomponovane tradicije... Ako cemo iskreno... najjednostavnije, najsigurnije, najjeftinije je da svi polegamo na zemlju i cekamo da umremo... :D Mislim... ako vec moramo da se bojimo svega, zasto da zivimo? :) - Cinicna Cin (Neregistrovan), (13.11.2007 02:01)"
ja bih je preimenovala u Čila Či... a mozda i ne... i onako me oba podsecaju na Činčilu... a ista na pliš... Nismo čuli ništa novo... ali kada se neko posebno iznervira i bude posebno spontan i iskren... onda nas to strefi na drugačiji način... mnogo dublje i značajnije...
@Anaceae upravo tako! "kad odes bogu na istinu" Ni kao student nikada nisam učio dan pred ispit (ako jesam bivala je to neka bedna šestica - tek da prođem! :)) Svojih dela (i nedela! :)) se ne mogu odreći! @anagram hvala! Ipak veći deo zasluga imaju komentatori i sagovornici! (Kada sam držao predavanja smatrao sam ih neuspelim ako nema pitanja!) @starlike ima nečega u tome: Čila i Vedra! @tresnjice upravo tako! Meša Selimović je u "Tvrđavi" rekao: "Boj se ovna, boj se govna - pa kada ću da živim!?"
..ovo mi se svidja, "najjednostavnije, najsigurnije, najjeftinije je da svi polegamo na zemlju i cekamo da umremo..."... iliti ekvivalent koji si naveo "Boj se ovna, boj se govna..."
lepo recheno. pa stvar je mentaliteta i neukosti, kada si uskih vidika i shvatanja sveta oko sebe, od svega te hvata frka. uzhas, ali ono shto je strashnije je shto vishe i vishe ljudi podilazi pod to cebe neukosti i zatupljenosti. frka mi je shto slusham klince i zvuche mi kao babe i dede sa sela, provincijala choveche!! ako ti klinci nisu otvoreni ka nekim svezhijim i liberalnim idejama, ko ce bre da vodi ovu zemlju u buducnost?! svet se menja a mi idemo unatrashke, frka, nema shta...
hm... zanimljivo... veoma... komentar na "svet se menja a mi idemo unatraske": samo da znate kako je zanimljivo ziveti ovde... tu se nikada nije islo unatraske jer se nikada nista i nije menjalo! i tako je svuda u provinciji! ali se naviknemo da ne slusamo, ne vidimo, ne znamo, ne komentarisemo, da nas ne zanima... i super nam je... usput, i ja sam protiv straha, i definitivno sa slazem sa onim "najjednostavnije, najsigurnije, najjeftinije je da svi polegamo na zemlju i cekamo da umremo..." pozzzzzz......
procitao sam par tvojih postova i moram ti reci da su izuzetno zanimljivi, i da su ti teme veoma raznovrsne, veoma mi se svidja to sto radis. sto se tice straha na njega treba skroz zaboraviti jer se nalzi svuda oko nas. Najbezopasnija stvar moze postati u isto vereme i najopasnija, zato cemu strah.
Još malo o mobilnim telefonima i njihovom „zračenju“
Komentar neregistrovanog Posetioca zaslužuje malo više pažnje pa ga zato prenosim u celini, kao i moj odgovor:
"Ako je prica o zracenju u "modi" (?!) kako onda da se od pojave mobilnih telefona i njihove ucestale upotrebe broj obolelih od tumora u predelu glave drasticno povecao,kaze statistika.Nosite mobilni gde hocete to je vase pravo samo ne bi trebalo da tvrdite to sto tvrdite.Cernobilska katastrofa je uzela danak u pocetku ali uzima i nakon 10 i vise godina pa cak i danas pricaju o posledicama koje se genetski prenose sa generacije na generaciju.aparati i sijalice su , istina, daleko manja kolicina zracenja ali ne smete tvrditi da je zanemarljiva ili da je nema."
"@Posetilac, nisam siguran da se Vaši podaci mogu BAŠ TAKVI uzeti kao tačni! Prvo pitanje je odakle podatak da je zaista veći broj tumora u glavi? Ako je iz štampe ... "dJaba govorit'!" Drugo: da li je stvarno veći broj tumora u predelu glave ili je samo veći broj OTKRIVENIH tumora u predelu glave? (Imajte u vidu napredak medicinske dijagnostike upravo zahvaljujući savremenoj tehnici!) Treće: da li je uzrok baš zračenje mobilnih telefona? Kako se može tvrditi da je uzrok nešto što još nije utvrđeno da li postoji niti je izmereno?"
Pod pretpostavkom da su podaci Posetioca zaista i tačni, pre nego što bi se "pojava mobilnih telefona" povezala "povećanim brojem tumora" treba pročitati sledeće dve pričice:
1. Posle zemljotresa, spasioci otkopavaju ruševine. Nađoše čoveka u srušenom kupatilu. Izgledao je fizički neozleđen ali je bio sav izgubljen i sasvim dezorijentisan. U šaci je grčevito stezao ručicu sa kraja lanca na kazančetu za ispiranje WC šolje. Nije mogao tog trenutka ni da govori. Lekari su ga pregledali i utvrdili da je zaista neozleđen, dali su mu neko sredstvo za smirenje i čovek je, malo po malo, došao k sebi. Upitaše ga: "Šta se desilo?" a čovek odgovori: "Nemam pojma! Povukao sam ručicu i tog trenutka - sve se srušilo!"
2. U vreme kada su Indijanci osim ratničkih igara, znali samo za ples za prizivanje kiše, neki je doseljenik pozvao da jedan Indijanac ode s njim u "stari kraj - Englesku" da vidi kako tamo izgleda. U plemenu odlučiše da to bude vrač - najstariji član, i da im kasnije opiše putovanje. Domaćini su vodili gosta svuda. Pošto je Engleska "kolevka fudbala", razume se, i na fudbalsku utakmicu koja je na gosta ostavila najjači utisak. Kada se vratio u pleme prvo poče da im opisuje upravo utakmicu: "Bledoliki imaju posebno mesto gde se u određeno vreme skupe svi muški iz celog plemena. Ima ih nebrojeno mnogo. Iako je mesto veliko jedva mogu svi da stanu. Buka je neopisiva - kao grmljavina za vreme najjače oluje! Onda se odjednom umiriše! Na teren istrča 11, očigledno vračeva, jer su svi bili odeveni u čudnu crvenu odeću. Postrojiše se s jedne strane linije iscrtane na samoj sredini. Odmah zatim istrča drugih 11, takođe vračeva, u isto tako čudnoj odeći - samo plavoj. Postrojiše se sa druge strane iste linije - naspram onih prvih. Na kraju istrča jedan, očigledno glavni vrač, jer je bio sav u crnom. On stade između ona dva reda postrojenih vračeva. Iako je već bila tišina, tog trenutka nasta baš tajac - izgledalo je kao da više niko od tolikih prisutnih ne diše! Tada glavni vrač dunu u pištaljku i - tog trenutka poče da pada kiša!"
Gde li samo nalaziš ovako slatke pričice? Ovu o kiši sam znala, ovu o lancu u nešto izmenjenoj verziji, sa Fatom i ringišpilom, al' svejedno, bolje ih ispričaš nego što bi to njihovi autori uradili. "Drugo: da li je stvarno veći broj tumora u predelu glave ili je samo veći broj OTKRIVENIH tumora u predelu glave? (Imajte u vidu napredak medicinske dijagnostike upravo zahvaljujući savremenoj tehnici!)" - e vidiš, ovako razmišlja pametno čeljade, neopterećeno urbanim legendama. :)
Ja mislim da na prvom mestu treba ukinuti Sunce... jer ono najvise zraci. ..
Zatim cemo se polako sami ukidati, i vremenom cemo napokon biti srecni, zdravi, sigurni i poprilicno mrtvi :)
Da Sunca nije trebalo biti Bog ga ne bi ni stvorio a vas komentar Cinicna Cin u potpunosti odgovara vasem nikc-u i samo ste pogresili ne polako vec verujem da brzinom svetlsti radite na tome da sami sebe ukinete redom kako ste naveli.
Ako vec verujete u Boga, morate se sloziti da da Bog nije zeleo da mobilni telefoni postoje, on ne bi dao ljudima sposobnost da ih stvore...
I molim vas... bez izvlacenja na djavola... I njega je Bog stvorio... Znaci... i on je njegovo (zlo)delo :)
Zaista ne svhatam cemu toliki fatalizam, strah od zivota, strah od nauke, strah od Boga, strah od munja, strah sam po sebi...
Izgleda da je u trendu bezanje u neznanje i slepo grljenje neke novokomponovane tradicije...
Ako cemo iskreno... najjednostavnije, najsigurnije, najjeftinije je da svi polegamo na zemlju i cekamo da umremo... :D
Mislim... ako vec moramo da se bojimo svega, zasto da zivimo? :)
@Atajlo hvala na komplimentima! Što se tiče priča i stila samo pokušavam da te sustignem! :) @Cinicna Cin, slažem se! :) Posebno mi se dopada drugi komentar! "strah od života" - upravo to i sam mislim, samo se ne bih setio da se tako dobro izrazim! :) Molim neregistrovane posetioce da pišu komentare pristojne dužine. Mogu da otvore svoj blog (jednostavno i besplatno!) i da tamo pišu i magistarske ili doktorske disertacije!
Rođen 1943.
Bavio se 40 god. električnim merenjima i ispitivanjem postrojenja.
Sada penzioner - tj. ništa! :))))))))
Razveden (daaaavno), otac troje dece i deda trojici unuka i dvema Princezama!
Od 2009. godine živi u Domu za stare i penzionere - po sopstvenom izboru!
Opredeljenje: doživotni optimista.
), i zaista bi ih izbacio, da nisu same izašle.
